„Борба између духа и форме значи борба између мисли и речи. То је очајна борба уметникова до краја његовог живота. Свака песма је почела из гомиле емоција, слика, речи и мисли међу собом помешаних и често противуречних.“
„Реч заводи мисао као што матица заводи предмет на брзој реци; ритам наметне сасвим други ток нашој мисли него онај којим је она с почетка кренула и слух извитопери метафору.“
Песник се бори с песмом, „то су мученички напори, и то баш највећих твораца који трају све док изгладе и коначно утврде једну своју песму… Само најгори песници не знају за ову патњу међу најбољим песницима… Најчешће је случај да у коначној редакцији једне песме последња строфа дође место прве или прва строфа место последње.“

„Произвођачи новинских фотографија с послератних суђења били су на приличној муци да истовремено задовоље два противречна захтева посла: да оптуженог и физички прикажу као издајицу, али да се из његовог изгледа не види да се с њим у истрази рђаво поступало.“
„Војник ме није слагао, прву сам крпу добио да њоме бришем под своје ћелије, другу да са пода друге, спрат ниже, бришем нечију крв.“
„Неће бити дневне светлости, а ваздух ће се – колико је због стране могуће – убацивати вентилаторима. Ваздух ће бити уношен, звукови неће бити изношени. У тим подрумима биће као у гробовима.“
Револуција 1789 (?) – по једнима „п(р)отрес“ и скок људске мисли у наводно жељеном правцу (братство – једнакост – слобода)… по другима низ злочина, безброј жртава, као и Русија 1917 (???)

Данило – За настанак зборника Живота краљева српских под његовим именом од значаја је чињеница да сам Данило око 1320. пише опширно о особама које су живеле од 50 до 100 година старијим од њега. Данас су то почетни делови зборника. Како је реч и лицима блиским њему, где би могао више да зна и каже посао преузима непозната друга особа (?) која се опредељује за реторски стил минијатура, где се на исти начин говори о више лица са минимумом фактографских података. Није ли у питању особен вид инверзије (?). Непознат је почео стилом „Житијних белешки“. Данило говори већ са првим житијем из Зборника то јест од архиепископа Арсенија. Касније Данило није био задовољан тим начином рада и зато је приступио изради опширних житија. Друга је ствар колико је у томе успео и докле је стигао.

На пољу књижевности највећу улогу има залагање појединца. Краљ Урош код писца Доментијана наручује израду житија Немање и Саве у размаку од 1 декаде. Без његовог залагања можда би се остало и без тих дела. Губитак од тога несагледив. Један велики књижевни потенцијал изгубио би се у анонимности попут небројених других. Потомство би остало без основних података о оснивачу Српске цркве – много података о Сави потиче управо од Доментијана; без Теодосија из Сера не би постојао превод Псевдо-Дионисија Ареопагита; без деспота не би било браничевског превода; без везаности за књигу патријарха Пајсеја тешко је и замислити каква би празнина постојала у животу српске књижевности; није сувишно подсетити и на случај Карловачке митрополије која трудом Георгија Бранковића добија данашњи изгледа који живи преко сто година (само на градњу новог двора страдалог у давном пожару дуго се чека). Било је митрополита и пре Георгија Бранковића са скоро истим могућностима и приходима, па се не зна шта се са тим дешавало… истовремено могло је да се прође и без рада Георгија Бранковића, па би се и то ценило као „нормално“.

Међу карловачким митрополитима неправда се чини Викентију Јовановићу који је имао велике планове на пољу просвете. У томе скоро да није имао подршку сабраће епископа. Покушао је да нешто учини довођењем учених људи из Русије. Није јасно да ли је био само фантаста или су га стварно прилике спречавале да према из Русије доведеним испуни своје обавезе. Аутори редовно броје његове мане док остало занемарују. Ту је Викентије Јовановић остао без правог следбеника заувек кроз још два века постојања Карловачке митрополије.
На Арсена IV се гледа као човека коме је рад на просвети стран. Варљиве и тешке животне прилике натерале су га да крене другим путем. Некада раније исти млади Арсеније покушава да пошаље 24 ђака (?!) на школовање у Русију, што за оно време личи на утопију. Шта би ти млади, ма како учени људи успели да ураде у од азијата поробљеној земљи? Тад су били потребни људи попут Црног Ђорђа, спремни на све и најпре на жртвовање личног живота; Стефан Стратимировић као што обично бива, док је био млад имао је пажње вредне планове, али касније као и већину осталих захвата сујета – страх да га неки учени не осујете и баце у засенак у коме би се осетио потиснутим, па и сувишним. Стога прихвата немушту поруку и околине и предака прихваћену и од већине потомака да је боље препустити се току од прилике до прилике и не излагати се ризику да дође до сазнања како је путем улагања у школство и помагањем даровитих буде узрок опадања личног угледа и ауторитета. Таква појава се прати и на световном плану. Било је много богатих поседника који су могли збринути децу својих кметова са свог имања и школовати их, а да нису покушали да учине нешто у том правцу. Кметови су умирали неписмени. Породице поседника су замирале, а њихова пространа имања одлазила у руке „економа“ туђинског порекла. Карловачка митрополија је могла да уради много више на стварању „тима“ оспособљених људи од којих би се већина пристојно одужила свом народу. Она се радије одлучила да не уради ништа.

Случај „романа о мосту“ и Сеоба – једна је представа која се стиче читањем. Ако се прати историјско излагање о тематици (суморније, мање привлачно…) није исто као при читању романа (привид богатије ведрије слике која као да се пожели…). Ведрину је унео писац посредством деловања своје имагинације…
1944 „три недеље је узалуд нудио своју палату као да се спремао на „повлачење“ с историјске позорнице“ без икаквог логичког повода, а под истом адресом, почео рекламирати „празан плац, добро очуване цигле, остали грађевински материјал и употребљива храстова врата разних димензија“ (савезничке бомбе су од палате направиле „плац“)
„Многи нису ни стигли да буду сами, немачки официре замењени су истог дана… није се знало шта је горе.“ (1944)
„Можда је дошао час да се о тим савезничким ускршњим даровима сазна истина (ратне потребе легитимне у свим војскама) можда би се и бомбардовања могла тако правдати у сваком случају ма чиме се правдала, време је да се објасне.“ Савезничке бомбе на Србију носе авиони „Либератор“
„Палимпсест“ – „одлучујући текст покривен ирелевантним шкрабањем.“
„Преводиоци“ – „цветна кита интелектуалаца, домаћих издајника – колаборатора, ратних злочинаца, народних непријатеља и заклетих реакционара – који су радили на допунском образовању наше војске и полиције, можда и историографије.“ (?)
„Српство“ по „Ристи“ то су само владичанске курве, супруга П. Лукића која пичком снабдева чланове архијерејског сабора и осталим „потребама“ Светосавља и његове Цркве.
„Србија“ – осињак, коло без кокана, плач на туђем гробљу…
Давичо – злочинац из ранга Броза, сваку прилику користи да са Крлежом запишава српске ране
„Према Турским плановима војник сваког другог порекла осим српског задржаван је као роб, једино је Србе чекала страшна хајдучка смрт.“ (1690-1941) „Срамота“: – У основи опстанка хришћана под исламом кроз векове је „гажена“ хришћанска жена (мрља историје)…
1690. Турци зову Србе да се „врате“ из Срема „да би се са те стране уклонила татарска војска и арнаутске четеџије…“
1690. „последњи чунови, избеглице које потресно описује Атанасије Србуљ, отиснули су се од београдске обале два дана пре коначног пада Београда.“

(Ако се прати рат 1736. на релацији Персија-Русија-Турска-Аустрија-Француска пита се да ли је ту реч о 1736. или 2022. години)

1690. „бројеви сеобе… процена – мало је војника у одредима (значи мало је људи – и отуда прича о десетинама хиљада избеглих не звуче…)

(Срба „нема“ око Скопља – нема их ни у Книну – уништавани и 1941. и 1945. као …ски, продати од Милошевића и Кадијевића (сателита Броза)

18. век – Беч тобож креће четири пута на Турску и „повлачи се“ (?) Може да се претпостави у неки споразум Беч/Турска/Латини – Беч крене рат и повуче се, гину Срби, православни, то је циљ Латина, као и Далмација. Договор Млетака и Турске, гину православни Срби, Латини на добитку…

Арсеније у сукобу са Пиколоминијем, Латин Петар Богдан спремно дочекује своје Латине, Арсенију се прети… (остаје питање да ли су се Арсеније и Пиколомини уопште срели, потшо је Пиколомини убрзо умро)

„Извори“ се користе као да су издати од „Статистичког завода“ – у већини, они само преносе део „фаме“ која и не може и не мора бити тачна… аутори су касније срећни кад се наиђе и на такве (проблематичне) вести

Склоност Срба да своје „окрајке“ лако отписују и прогласе их припадницима оног народа из чије области потичу. Такво понашање матице представља тешко огрешење о те људе и нацију у целини – такви баш не желе да буду „други“ него желе да остану Срби и то увек скупо плаћају; тиме се број „других“ (туђих) по српској глупости повећава, а број Срба смањује…

1690 – Скопље: куга, рат, нема ту „бројева“. „Одокативни“ бројеви народа, војске – кад се то конкретизује онда су бројеви прилично мали.

„Гроф“ деспот – Беч га хапси у хаосу рата (1689) – шта му је „циљ“ борба са Турцима или хапшење „деспота“ (као да се то збива у мирно време?)

Епидемије – рат/заразе/лешеви – глад; то су елементи и фазе историје – земља привремено запу сти и опет се креће према новој пустоши по истом реду.

„Шумадија“ – пораст броја људи је пре био услед прилива домаћег живља из околних области него природног прираштаја“

1710. Топличка и Нишка епархија само три јереја (два на 109 села Ниша, један на 99 села Лесковца, ниједан на 39 села Прокупља

1730 – Аустријска власт тешка као и турска – зло чине и по кућама и „црквама“ што не чуди пошто су латинског обреда и за њих су православни „неверници“ као и сви хришћани за Турке. Наводна хришћанска власт није била боља од исламске.

Јован Рајић и „сан“ патријарха Арсенија IV о кобним последицама сеобе – фама ко зна којег степена?
Сарајево, разлике и на часовницима: Латини тачно 2 сата; Срби два сата и 75 секунди; Турци 11 сати
Појмови: „Карађорђева буна“ (често коришћен израз од људи са стране); уобичајени израз је „устанак“ (устанак би значио временски сразмерно кратак отпор); прави израз би био „Рат у време Црног Ђорђа“ – у време којег је створена самостална српска држава са јасним границама…
Српска беда: „Поједине од Турака Стојан познаје по гласу… „Јазук што није жив Црни Ђорђе, војводом би те учинио; ама је скапао на ченгелима у Београду!“ (тобожњи Турци су потурчени Срби, не знају другог језика него српски, гину за султана у борби против својих предака). Исто се то може рећи и за злогласне „дахије“ – виновници сече кнезова и узрочнике оружаног отпора Срба 1804. И они су домаћи људи српског језика.
„Суви и посни реализам“ (кад се дело неког „писца сведе на тај ниво оно постаје хроника, репортажа… То је оно од чега писац бежи и уз помоћ фикције даје „зачин“ маси своје приче, чини је запаженијом и привлачнијом…“)
„Стварност несанице ширу и богатију од живе стварности покрета и догађања.“
Андрић – о ономе што теоретичаре мало занима и на шта не обраћају пажњу. Ради се о детаљима разасутим о великом делу Андрићевих списа. Стога би их за почетак требало бар прикупити на једном месту, а онда их по потреби и могућности анализирати. Писац Андрић делом преко својих истраживања и потом и већим делом преко своје фикције даје могућности да се о времену Црног Ђорђа проговори са супротне, турске стране. У српским изворима о томе скоро да нема помена.

Андрић – после добијања награде „пробија звучни зид“ – тиме се писање о њему своди на једносмерни правац. Од тад се о њему може говорити само у „нај“ стилу. Уз сво уважавање, објективност ту изостаје…

Опозит: Србија мора да осуди Русију због напада – мора ли неко да се осуди због бомби 1999. на Србију? То питање се није ни онда постављало. Још један пример „самопорицања“ феномена јако присутног код Срба и може се пратити кроз векове. Одсуство достојанства – плакање над туђом несрећом (Ана Франк / крагујевачки ђаци; Кристална ноћ / Народна библиотека; Аушвиц / Јасеновац… О својим невољама Срби ћуте (треба неко да им „навије мишљење“). О Јасеновцу се ћутало 80 година, о „Петровачкој цести“ се исто тако ћути дуго иако се у размаку од тачно пола века касније поновило до детаља исто. Тако је и са Србима из Кравице – на Божић 1941. и 1992.

Писац је „левак“ / ограничен и у доживљају и у изразу. Мало ко види/осећа на тај начин као што се то код њега дешава. Радо говори како му надахнуће долази „одозго“. Зато и јесте „бела врана“. За тренутак се маргина претвори у средиште – то не траје дуго, а онда се враћа на старо.
На сцену ступа редуковани реал (нестварност) у циљу истицања идеје да бар привремено буде изнад реала.
Писац хвата/ствара „просек“ и при томе треба рачунати на његова опредељења за екстреме (стварне или фикцијом дограђене) који ће појачати ефекат његове приче и бити у служби даљег излагања.
„(Не)знање“ људске (не)моћи сазнавања и познавања су врло скромне и у односу на тоталитет око њих (свемир, прошло, садашње, будуће) скоро занемарујуће. Питање се овде истиче с обзиром на чињеницу да је велики део онога што би се сматрало као људско „сазнање“ уствари привид (убеђење да се ради о знању). Тема спада у домен етичке истине…
„Школа/живот“ – У школи има довољно „места“ за све њене чланове. Сви могу имати најбоље оцене из свих предмета. У животу је принцип „док једном не смркне, другом не може да сване“ (смрт владике / радост калуђерима). По таквом гледању у школи би свака следећа генерација ученика требало да буде боља од претходне. У стварности не бива тако – живот се одвија по начелу „таласа“ (добре генерације се наизменично смењују са мање добрим – и обратно).
„Ново читање“ – појам се кроз писање не среће често. Значајно је да делује снажно, пошто ствара утисак да је „ново читање“ велика прилика да се дође до нових „дубљих“ сазнања. Таква прилика се указује малом броју појединаца из струке. Велика је већина осталих притиснута обавезама живота. Тај „луксуз“ себи не може да допусти. Овиме невоље не престају. Ако је свако „ново читање“ прилика за стицање и нових схватања – да ли живот треба свести само на поновна/наредна читања? Има ли ту некаквог краја? Колико је познато, нико не говори о последњем/завршном читању после кога би се прешло на нову област деловања (?)
Удбашки тандем Буловић/Стокановић („Паметан је колико му ја кажем!“) и гадости на линији Ковиљ-Порто
Јерусалим-исток
Јерусалим/исток – то је символ живота. Те две речи од хришћанских верника се користе као синоними. Све што је највредније и најбоље везује се за њих. На свој начин, то су појмови који означавају и „крај света“. Не може постојати ништа „источније“ од Јерусалима, нити вредније. Било шта да дође са неке друге стране (запад, север, југ) не може се ни поредити ни равнати са оним што потиче од „Истока“. Како би изгледала историја Цркве да се она развијала по концентричним круговима? Тада би Јерусалим био „центар“ и геометријски, не само идејно. Како би се онда о Јерусалиму говорило у областима које су географски источно од њега?

Креатива
Ако сам стваралац, актер креативног чина – процес свог рада своди на израз „онако“ и током свог труда и настојања да понуди неко објашњење настанка своје творевине, шта онда може ту да уради или какво разјашњење може да понуди „истраживач“ који је редовно далеко од процеса стварања?

Читање је „посао“ далеко тежи и захтевнији од нечег сродног „онако“ поступању, како се то обично чини и замишља. То није вечерња „пилула“, предвиђена да буде као средство за лакше успављивање. Често се своди на понављање и „утврђивање“ градива оног што је већ познато. Ако читање захтева већи напор (ако то није само по принципу „исто то, али мало друкче“) за обичног је то заморно и он га одбацује. Тако се стварају клишеи и синтезе, привиди неког знања…

Хрвати и Шиптари имају слични пут развоја помагани од Рима, Беча, Хитлера, Броза… Средствима притиска од Турске или Беча претапају се православни Срби кроз турчење или унију у Хрвате односно у Шиптаре, а потом у 20. веку наступа деловање мита о демократији и раније неупитни српски простори стављају њима на располагање. Тиме се завршава оно што је започето геноцидом – присваја се имовина побијених жртава (Броз/Дедијерова наука ту ставку не помиње) а потом у време „демократије“ на крају другог миленијума се присвајају читаве области.

Бомбе – једино обећање које је „међународна заједница“ одржала је било бомбардовање Србије 1999.

Енглеска, Француска – што су 1914, 1940. ратовале са Немачком; зашто се још тада нису сложиле пре 150 година и постале „пријатељске“ као што су то данас? Србија није у тој „причи“, она је била нападана и бранила се и онда, као и данас…

Славонија, Далмација – ни под Бечом до 1918. нису биле у саставу Хрватске – дао им Хитлер/Броз.

Штете – од Немачке нису плаћене ни оне од 1941. Долази 1991. а потом 1999. година. 2010. године Грк Ципрас тражи од Немачке 300 милијарди ратне одштете – Немачка се на то не обазире (?) као ни Турска на оптужбе од Јермена за геноцид из 1915. године… Двострука мерила.

Коб геометрије
На „врху“ може да буде само „један“. Цела историја (борба добра и зла; јачег и слабијег) своди се на то да се сазна и утврди ко је на „врху“…

Со
Неопходан и незаменљив део хране. Колико времена је требало да прође да човек дође до основних сазнања и да то схвати? Шта се радило (ако се ишта радило) тамо где и кад соли није било, а није било ни трговине да се преко ње до соли дође. Слично је и са потребама за јодом (ендемска гушавост).

„Мост“
„Функционално, смишљено и смислено дело људско, у суровом, штуром, опором и мрачном пределу – издваја као оличење чисте супротности свим рушилачким силама…“

„Писмо из 1920. године“: „Био је као лекар на свим аустријским фронтовима, служећи увек у босанским пуковима.“ Прича (?) је аутобиографског карактера (?) писца Андрића. Реч је о Јеврејину Максу Левенфелду (Сарајево, Беч, Париз… рат у Шпанији)
Андрић – несвесно иде на руку и Бечу (Б. Калају) и Брозу. Стално говори о „Босни“ као нечем посебном у свету: „Можда би у Босни требало опомињати човека да се на сваком кораку… чува мржње, урођене, несвесне, ендемичне мржње…“ Он то говори са таквим осећањем као да је та појава својствена само Босни.

„Он је престао да пише, изашао је из царства фикције и сишао на земљу, сасвим на земљу, врло ниско на земљу!“
Сентандреја је пропала – тумачења су разна о томе „зашто“ Српска наука не помиње суштински разлог – окружена латинским обредом, били су осуђени на „изолацију“/пропаст. Сентандреја – хроника пропадања (по истом начину пропадају народи, државе, цивилизације…). Године 1800. пожар у Сентандреји – пуног опоравка од те катастрофе касније није било (случајно?). Почев од тог догађаја настаје нагли развој Пеште на штету Сентандреје.
(Тесла је био убеђен да је у његовој лабораторији 1895. подметнут пожар – то је значило и крај његовог стваралачког рада) „Обогаћени“ Сентандрејци – „у жељи „да им се деца не муче“, својим трудом спремају потомство за нерад, уживање, дегенерацију и пропаст“. Слично се дешава са породицама, нацијама, па и цивилизацијама…

„Обрти“
Године 1813. – на само месец дана пре пропасти српске државе на тако нешто се и не помишља. Живи се у убеђењу да ће држава живети и трајати и убудуће несметаним текућим животом као и свака друга. Склапају се договори, праве планови, уговарају посете…
Година 1914. – после два рата 1912. и 1913. земља је ушла у период мира, епидемијом додатно исцрпљена, жељна предаха, опоравка. Већ средином године долази прави удар вишеструко надмоћне империје са тешким последицама за обе стране. Србија је наводно победила али од напора и страдања из тог рата никад се није опоравила. Пре би било утешно него стварно рећи како је Србија 2014. у бољем положају него што је била пре сто година, 1914.

Релативно
Оно што је „данас“ и „ново“ у 1900. то је у 1950. „старо“ (застарело) и заборављено, као и оно из 1950. што је доживело до 2000. Потребно је то чешће истицати. За Србе поготову данас где поједини говоре како је ово посебно тешко и преломно време. Било је тако и 1941. где се пред очима тад свемоћног Хитлера десио 25. и 27. март. Срби ни данас не могу да се сложе који је од ова два датума онај „прави“.

„На(д)сушни“
Релативност појма – у мирним временима се расправља да ли се у Господњој молитви мисли на обични свакодневни хлеб или на нешто што је изнад тога.
У данима беде (било које врсте) ствари (као) да постају јасније: речи „хлеб насушни“ се односе на оно основно, свакодневно – без чега се не опстаје у животу…

Европа: „оне страшне и мрачне жупанијске тамнице у Великом Бечкереку, „оне грозне тавнице“, о којима су ратници приповедали у дугим зимским ноћима“ – (тамнице из В. Бечкерека су европски изум)
„После прогона дође глад и истреби све што беше слабо и нејако… две жене ору с једном кравом, плитко и кривудаво“ (тако је почела историја а потом се и кроз историју у кризним временима исто тако догађа)
„Рзавски брегови“ – прича о злочинима „Шуцкора“ 1914. и објављена је 1924. Могло би се рећи да говори и о 1941. или о 1991. све је исто – злобник би приметио како нико није крив што се Срби и кроз доживљено слабо уче памети.
Хиландар доста о себи говори о 1200. и сасвим мало о 1300. Појава са којом се мора помирити или је тешко разумети.

– Грачаница –

1) Значај првог утиска сваки посетилац од струке и укуса на првом месту истиче њену лепоту и непоновљивост њеног спољњег изгледа и унутрашњег украса, па онда говори о осталом.
2) После првог одушевљења стручњаци о Грачаници почињу да говоре о појединим састављеним деловима градње и осликавања својим језиком где је скоро све познато, уобичајено… Изузетност Грачанице се огледа и у томе што је то један од ретких примера где је текст повеље исписан на зиду храма и то на, за верника скоро недоступном месту
3) Оно што је речено језиком струке не може се сравнити са оним што је речено у почетном одушевљењу. Очит пример – цело је изнад делова. Лепота Грачанице се не може извести само сабирањем њених саставних делова. Грачаница је снагом првог утиска који чини на посетиоца изнад и независна од било каквог „збира“ и налаза стручњака.
Истина/лаж – пропаганда као фабрика неистина/лажи има своју улогу. Кроз производњу својих полуистина баца љагу и затрпава истину. Чини је даљом, сумњивом… Кроз масу публикација којима се пропаганда служи код површног човека не остаје се без ефекта. Површни човек данашњег ритма живота, свикао на брз и лак доступ „вестима“ (фами) тако да нема времена да проверава понуђене вести, брзо се задовољава доступним – његова радозналост је засићена и он хита за другим „лако сварљивим“ причама сличне природе.

„Шема“
Као у време Броза, тамо где је реч о ђацима пре 1940. ствара се утисак као да су сви били „леви“, предани свим бићем идејама које долазе из Русије. О постојању неких других се не говори. Током 1941. од 6 априла до 22. јуна они су по угледу на Стаљина били „савезници“ са окупатором све до немачког напада на Русију ни од кога узнемиравани. Кад су се прилике измениле, број стварно „левих“ спремних за борбу није био велики (Селенић) Према искусном и дуговеком Ј. Митровићу стањ КПЈ до 1937. је потпуно друкчије од онога које даје Дедијер/Броз.
Београд 1941: Гаси се интересовање за енглески језик, нема „кондиција“: „Ко ће се бавити језиком енглеским у мраку немачком?“ После пола века су Енглези „окренули лист“ према Србима и постали савезници Немаца Хитлер/Геншерових; Немци су само наставили тамо где су стали 1944.
Ратни покољ разбацао људе – после рата јављају се појединци по огласима у новинама да су живи и позивају своје сроднике уколико су преживели да им се јаве.
Човек се често досађује жељан рада – и такав обични рад доживљава се као „стварање“ (није сваки рад „креативан“)
Ранковић, Кардељ; 2) Жујовић, Хебранг; Кидрич, Ђилас
„Очеви и оци“ (1985) – Сремски фронт – помињу се иста места као и 1991. (??)
„Судар култура као поетични оквир…“ (?) У стварности то су стварни ратови и уништавања.
„Поетика грађанског пораза…“
„Чињенца и интерпретације“ 1 (факта):безброј (тумача)

Од тумачења зависи и „периодизација“: актери на које се „периодизација“ односи у таквом приказу не би себе препознали и предложили би друге параметре за означавање делова времена. Не би ту себе видели „главним“ како под утицајем „ауторитета“ чине каснији обманути потомци.
„Нова читања“ – (не мора то да значи само „друго читање“, већ свако „наредно“. очекује се нешто изненађујуће, дотле невиђено, бар невиђено при ранијем (не значи само при првом) читању. Мало лица су у прилици да себи омогуће „ново читање“ (значи надају се и аутори таквог читања како ће моћи доћи до нечег „новог“ што раније из различитих разлога (мало искуство, журба…) нису могли да уоче и тако искључе потребу следећег читања (било да је оно „непотребно“ или немогуће!). Не наилази се још увек на категорију „последње читање“.
Појам „рат“ је слојевит – иако говорни језик ту не прави разлику. Рат подразумева „напад“ (јачег) и покушај одбране (слабијег). Та два појма се не смеју изједначавати (иако се то често чини). Срби су покушавали да се одбране…
ДК: „Немамо деце за рат!“ (1914). 1999. године Срби нису „ратовали“, они су се „бранили“. Немци су ишли на Београд, Крагујевац – не Срби на Берлин, Минхен… Ако је „окупација“ од туђина „природно стање“, онда је цела историја Срба „лудорија“ (=борба за слободу)
Загреб, Љубљана, били су за Беч и Хитлера, добили државу преко српских костију и постали „демократи“ (без Корушке). То је парадокс историје – тешко схватљив и онда и данас.
Хрвати уз Хитлера (Јевреји убијали у Јасеновцу) и Броз их је наградио – Славонија, Далмација, Истра…! Нико се не усуђује да Јевреје назове „фашисти“
„Две Немачке“ – Синтагма која се већ деценијама помиње и предлаже. То је увредљиво. Србија није изазвала два светска покоља са десетинама милиона жртава – што се сад са тиме повезује. Откуд поводљивостцелог света за Немцима (Хитлером,Геншером…)?
Срби највећа жртва и Беча и Хитлера/Броза – од „демократа“ данашњег времена су проглашени за фашисте? Нико се не усуђује да Јевреје назове „фашисти“
„Стамбол“ конференција о женама у Европи – положај жене у Турској, у исламу (Јеротић)
„Ултим“: 1) турчење; 2) унија; 3) Беч; 4) Хитлер; 5) „демократија“…
1945: намеће се латинска „јелка“ – „бадњак“ се гуши
Турска: грб (полумесец и петокрака) за Србе обоје кобно

Апсурд
„Етик(е)“ – су сувишне док постоји „робљење“ и трговина робљем – моћ/немоћ (од губљења живота на свакојаке начине уз сваковрсна понижавања). Тргови где се „продаје“ робље су нешто најстрашније што се може замислити. За данашњег човека то је (наводно) незамисливо, иако се збива упоредо са текућим животом (?). Некада су тргови робљем били део ионако тешке свакодневице.
Енглези, Французи, Немци. По престоницама постоје професори, студенти, „кабинети етике“. У исто време под вођством истих земаља врше се геноциди патолошких типова по колонијама, конц. логорима.

Србија 1992. – Мујо тврди како су Срби тобож опколили Сарајево као да су ту накнадно дошли као колонизатори. То су домаћи људи – као што је Радован Караџић на суду толико пута рекао – који су доживели страдања од шуцкора 1914. и усташа од 1945. Није то далека прошлост. Тад је још било живих људи сведока оба погрома и покоља над Србима. Према томе, Сарајево је било „подељен“ а не опкољен град… како су навијени медији „адвокати“ годинама трубили целом свету.
Теологија – У време најцрњег режима Броза и највећих тешкоћа Српске цркве догматика и етика била су два одвојена предмета и њих су држала два одвојена професора. У далеко повољнијим околностима та два предмета су у рукама само једног човека.
„Посебан случај“ (Sui generis) – таквог појма у праву нема…
Сент Андреја – речено је доста. Умесно је питање, да ли је и приближно довољно објашњена суштина феномена. Оно што Сент Андреју издваја од свега осталог јесте њених „седам цркава“ из периода 1750-1800.
(Не)рад Срба и Тесла – Тесла; генијални научник, далеко испред свог и нама савременог као и сваког будућег времена, од самих Срба није ни приближно довољно схваћен. И данас, после 70 година у Музеју Тесле се „хвале“ како код њих има још увек неиспитаних докумената!? Свет боље познаје значај Тесле него сами Срби – али као сина православног свештеника и Словена, све чини да његово дело умањи. Уместо тога, форсира Едисона, који је и у оно време био далеко иза Тесле. О односу Срба и њихових интелектуалаца према Тесли сведочи обичан „предметни каталог“ неке библиотеке. О Тесли је врло мало писано и далеко то заостаје кад се има на уму колико је писано о појединим српским писцима – тема о којој је једноставно писати што се за проблематику о Тесли не може рећи.

„Дијалог“ појединих аутора са сликаром који је живео вековима раније одвија се уз помоћ њихове маште. Други говоре о својим „непостојећим“ и немогућим разговорима са неким познатим лицима, опет уз помоћ маште. Тим путем се може ићи у недоглед… Ипак, то су путеви „којима се ређе иде.“

Тесла – правци писања разни као и поводи. Посебно треба рећи о породици која је била стуб Теслиног опстанка. Издавач Џонсон, власник инжењерског стручног листа и његова супруга емотивно јако везани за Теслу. Кад се осећао усамљен и био у депресији, ту је долазио у свако доба. До сада се о томе говорило успут…

„Врх“ – договори врхунских моћника у светској политици својим савременицима остају непознати заувек – одлазе са својим актерима у гроб. Околина о њима нагађа тек касније, после далекосежних исхода. Само се и том приликом нагађа и нема начина да се то докаже…

„Превиди“
Сва пажња јавности усмерена на Косово – Крајина и Книн као да нису постојали… (?) То није Хрватска. То су од 1995. колонизовани простори – дође време да се колоније ослободе… Резолуција 1244. – зашто бомбе… ? Ту је суштина питања!
Сарајево: Мујо и самозвана Босна – Срби никад нису били у „Босни“ коју је хтео Алија. Судар Мујине и Српске војске. „војска Босне“ није постојала

„Девићи“ – чудо, откриће? – имали асфалт па пропао, пут се проламао, баре…
„Парадокс“ – „Асфалт“ уместо да веже људе за своје место, он их „изазива“ на бржи одлазак и тако се празни простор
„Кућа на осами“, пут којим се ређе иде…
„Глава Црног Ђорђа“ – стална дилема (колико оправдана) Да ли је баш тако како се замишља и да ли је морало тако?
„Горњак“ – незамислив без песме Јакшића (?). О изгорелој галерији радова Јакшића у манастиру Враћевшници се не говори (?) Пожар је био 1920. (?) а дотле се о томе није говорило.
Унутрашњи живот јунака – писац пројектује своје мисли и уноси их у текст романа онако како му одговара. Језеро се само од себе узбуни без утицаја споља на основу свог унутрашњег „језгра напетости“ (ово је један од покушаја разјашњења)
Земљопис: – Термини о простору још увек исти они од злочинца Броза/Дедијера, већ давно требало је водити рачуна о тој појави и ускладити са правим стањем.
„Таинства“ – појам који се често користи кад су у питању поруке и значења уметника – са циљем да се истакне присуство мистичног у уметности.

„Речи“
О 1350. – из незнања аутори три речи: (раскол, одлучење, анатема) у основи различитог значења користиле су се у литератури као синоними. Из тога је настала прича науке о наводној анатеми Српске патријаршије.
2022 – пао је пешачки висећи мост у Мораву услед оптерећења путницима. Прва вест је била – чула се и касније у разговору – да је аутобус пао у реку – „Први аутобус је прешао а други је срушио мост“. Мост је пешачки а преко њега су прешли путници из првог аутобуса, а не сам аутобус (искоришћене речи као извор неспоразума).
Очевидац говори о пријему вести о сарајевском атентату у самом Бечу: „Занимљиво је да нам је та вест саопштена испрва тако као да су у Сарајеву убили србијанског престолонаследника келнери су је тако добили. Тако им је рекао наш прота преко телефона. Противно ономе што се данас мисли, та вест није изазвала никакву констернацију ни међу нама ни међу Бечлијама и музика је у Бечу до вечери свирала. Тек се доцкан неко сетио да је ућутка.“ (М. Црњански)
У говорном језику се често среће тврдња како је неко „сломио ногу“ и онда кад тај „неко“ само услед уганућа храмље или иде уз помоћ штапа. Кад је реч о „прелому ноге“ тад нема хода.
Фазе у коришћењу термина: (некад: епско/лирско; потом: наративно/поетско

Још је Цвијић тврдио како су Срби склони да своју дугу причу и расправу о нечему за себе доживљавају као „рад“: Народне свечаности где се окупља маса народа: бити „присутан“ али далеко од језгра свечаности (као што је црквена служба) није исто што је и видети нешто од службе…
„Саопштење“ (званично) не мора да значи да је та и тад саопштена вест тачна (обично се то односи на питања и игре око датума смрти значајне особе.
„Фазе“ живота Београда – 1941. много срушено бомбама; 1944. рушен поново, сада савезничким бомбама; 1945. стигли „ослободиоци“ и почели људе да „сабијају“ у онај мањи део преосталог зиданог простора два пута рушеног града, да би себи створили „комоцију“
Године 1945. појава нових „презимена“ (географски препознатљивих) на местима где се одлучује. „Питоми“ (домаћи) потиснути су се притајили. Презимена су „звучна“ (стварна или новостворена). Често је зданична судска осуда изречена од нове власти значила и обавезу промене презимена. Није било могуће да се уз неко „застарело“ презиме дође до високог звања.
„Чекање“, „магла“, „река“, „мост“ – познате али ипак несвакидашње речи чији садржај и звук има посебну улогу у животу човека… Појам „чекање“ (дуго време, неизвесност, колебање у погледу даљег понашања…)
„Авангарда“ – често се своди на то да се нешто представи као „друкчије“ (не значи стварно друкчије нити неки „напредак“ у оквиру тематике, већ само коришћење синонима. Високо „школован“ се своди на добијање титуле и места на „буџету“.
Европа – значи плуралистичко (толерантно) али и „исцепкано“ друштво. Као такво, оно је неотпорно нарочито пред хомогенизованим заједницама какве су исламске државе.

Примери језика
Године 1804. земунски књижар Гаврило Ковачевић саставља и издаје своју књижицу „Пјесн о случајном возмушчении…“. Према данашњем поимању језика реч „случајном“ схватила би се као нешто што се десило „случајно“, без неке намере или плана. Овде се ради о оном што се „случило“ (десило) и не иде се у даљу квалификацију догађаја. При крају песме о почетку устанка – песме за чије произношење у времену непосредно после пропасти земље кад ју је Вук записао од певача. Требала је велика смиреност и чврстина – налази се и стих о плановима Црног Ђорђа: „Дрино водо, племенита међо“. Реч „племенита“ овде не значи неку особиту вредност или квалитет већ се среће у значењу „племенска“. Говорни језик се не формира по правилима строгог разјашњења неопходног за писани облик изражавања.

– 1992 –
Често се у јавним наступима чује како су се 1992. Срби сукобљавали са „армијом Босне…“ То уопште није тачно. „Армија Босне“ није постојала. Постојала је муслиманска армија, „зелене беретке“ или како већ – било је ту свега. Друга је ствар како о томе Мујо и CNN, као и остали „медији“ говоре (све друго него медији/посредници, већ навијачка средства подешаваног (навијачког) извештавања. Поучени искуством ужасних страдања из 1914. и 1941, оба диригованих од стране Немаца, Срби су само донекле од национално свесног дела народа, где није било оних са Брозове стране пружали отпор. Сукоб је био на нивоу муслимана (подстакнутих опет од Немаца) и Срба.

„Самопорицање“
Код Срба страх од успеха као да им је пораз „природна средина“. У време највећег успона своје државе и крунисања Душана за цара у зборник званичне историје доспева осуда тог чина цара Душана и на који се развија у причу о наводној анатеми Срба до Цариграда.
1930. свачим незадовољни писац Милош Црњански објављује роман „Сеобе“, тако написан као да га је радио по налогу Интернационале или касније Броза. Ни највећи противници Срба не би о њима тако говорили као њихов наводно највећи српски писац.
Кад се Интернационала устоличила у власти под командом некад бечког каплара из 1914, а потом Стаљиновог и Хитлеровог савезника, пуних пола века царевао је дух антисрпства својски помагач духом самопорицања где се Срби надмећу у пљувању на сопствено биће и то у далеко већој мери него што се од њих тражи.
„Књижевни почеци Александра Поповића нису довољно истражени“. Реч је о тачно средини прошлог века (око 1950) а говори се о томе толико неодређено као о далекој епоси. Постоји довољно вести, али то није разлог да се не појаве сасвим опречни закључци. Притом, реч је о особи која још пет деценија делује у позоришту на (нај)јавнијој сцени (??)
Геноцид над Србима 1941. и „партизанска болест“: „Веза! Веза! Овде космај! Ура! Напред другови! Залом десно! Трећа напред!…“ (?)

„Периодизација“
То је стална, неисцрпна и „нерешива“ (тема). Није довољно да неки ауторитет изнесе своје (искрено?) мишљење (или то уради по наруџби). То се нарочито односи на српску историју, где у литератури још увек влада кобни и моћни утицај Беча – Срби су „Илири“, дивљаци (ту Срби сами себе унижавају). По иницијативи из Беча намерно се истиче значај Маричке битке (1371) – тако да се по њој врши и „периодизација српске историје“ – о којој се скоро ништа не зна и која у памћењу народа није оставила трага. Чини се то у циљу брисања успомене на Косовску битку (1389), која је за сваког Србина кључни и преломни моменат историје. Споразуми Беча са Турцима у циљу што већег уништења српског народа, завера ћутања о геноциду над Србима под Хитлер/Брозом…
„Живот ће увек бити нешто више од литературе“ (живот је изворног „карактера“ литература покушава да га копира и „унапреди“ посредством фикције – пренесе и смести у оквире „бољег“ (нереалног, немогућег), привлачнијег, пожељнијег.
(Црњански се пита са чуђењем откуд код Јакшића представа о мору које никад није видео… могао је да чује и из прича других, да види на сликама и по галеријама и више од оног колико је то неком маштовитом уметнику потребно (?))
„Максим Црнојевић- 1) Лаза 1866 2) Ђура 1868 (тешко примљен ???) Лаза и Ђура: „Набио му је на главу све прекоре који се педантно могу учинити с обзиром на неизграђеност карактера главне јунакиње“ А. Хаџић је пре извођења драму скратио и „поправио“.
Црњански јадикује колико писац зависи од самовоље и (не)воље издавача. Тако је увек. За будуће остаје само оно што је објављено – колико је (вероватно много обимније) онога што није успело да нађе свога издавача. Тако се заобилазно преко става издавача обликује обим и садржај културног наслеђа. Ради се са оним наслеђеним. Остало је пропало.
„Роман (као) скоро безуман покушај да се јава замени сном, али сном који се чини више збиља од самих предмета и догађаја око нас. Да је сваки народ роман имао у себи ту окултну, вампирску снагу што је читаоца романа, правих романа, почев од Одисеје, ломила, вукла у свет у несталност и самоубиство.“
„Мемоари су увек били најбољи део књижевности, особито ако нису дословце верни.“
„Сан“ – општа појава, корени настанка и значења/значаји се разликују (исконски, потиснути, тегобни, пророчке стваралачке – за људе непријатељи (човек је ту немоћан) и отуда одбацивање/потискивање улоге сна (Прота Матија). Одјекивање реала/слагалица по ноћи/покварен радио (спој немогућег/- упоредни живот (губе се константе из реала) – давно умрли као жив и обратно… Нико не може бити потпуно имун – „креатив“ (Мноштво комбинација, неизбројиво па би се морала наћи и нека плодотворна?
„Просторија, набраће се…“ – хиљада година, много субјеката кроз генерације (свака око 30 год.) знаци, изглед, планови, снови…
„Број Срба“
1941. Хитлер/усташе; 1945 Броз, 1991/9 „Милосрдни анђео“ (колатерална штета)
Данас и Мујо и Фрањо мењају мапу и машу „бројевима“. Голдштајн прича бајке о Јасеновцу – Јевреји били таоци и убијали Србе да би сачували себе.
Што се не помињу бројеви Срба из 1940, пре Хитлеровог удара и усташког (латинског/муслиманског) покоља. 50 година није се смео поменути покољ Срба (?!). Који је онда смисао пописа?? Фрањо тврди како је „конститутиван“ – ако је већ око „конституције“ били су и Срби негде до јуче „конститутивни“ па их данас нема (?!)

„Нацизам Х“
Кад неко из страха не сме да помене свој народ коме припада или „заборавља“ свој језик и говори „државним“ језиком _ _ _
-1900 Фрид.Јунг, велеиздајнички процеси (Р. Грујић, Апологија српског народа…“ (1913) Хаг- суд као наставак рата (у користи „победника“)

„Имена?“
„Партизанско гробље – Мостар (имена жртава?) некад је био циљ да се сакрију српске жртве (Броз) а данас сметају и кад су ту под „заједничким“ неодредивим именом.
„Голи оток“ Х се сећају жртава (?!) што се не саопште имена? Видело би се ко је ту страдао.
Глина 1941. покољ у глинској цркви преживео само један. Како Јевреји могу да буду тако равнодушни према страдању Срба док непрестано говоре о свом страдању? – Кучарка „ђуска“ – 1991 „Иловача“
Јасеновац – Пленковић се „смеје“ као да је дошао на годишњицу свадбе

„Завичај“
Део личног живота – ту се рађа, стичу прва знања и тако тај део постаје део личног живота. Отуда толика спремност на жртву и онда кад није у питању непосредна лична угроженост живота.

„Легенде“
„Визије“ у далекој области, обавезно се веже за појединачно. Из страха јављају се „илузије“ (од дрвета човек, коло). Таква места постају предмет легенди (безвремен ои далеко…). Потом у мањој мери ту је и социопатологија… Легенде се „преправљају“, крећу се у истим оквирима и просторима и кроз векове. Људске моћи су исте, ограничене, функционишу на исти начин и отуда исти мотиви кроз векове.

Брак епископа
„Убеђивање“ око тога трају вековима и могу се пратити врло тешко. Докази се заснивају на ћутању извора (?) Питање се може довести у везу са житијем Саве од Теодосија. Где сам Сава каже да је епископ „једне жене муж“.

„Сан“
„Упоредни живот“ – јединство света живих и мртвих. Од тога се „бежи“, али не оставља никога равнодушним (слагалица и јавно, телепатија, покварен радио…). Покушаји објашњења остају без одговора.

Рајхстаг – куле близнакиње (?)
„Рима“ (везан стих) – од певача се тражи исти напор за 1) обраду мотива; 2) одговарајуће речи да одржи „риму“ – продор лепоте (снага и лепота речи), принцип рачунара (речи саме себе траже…) Као и код „акростиха“ и мисао певача се подређује форми да би се створио акростих.

„Оставке поглавара“
1233, 1263, 1271, 1276, 1379, 1391, 1560… 1654, 1683, 1724, 1859, (1889) 1990… (?)

„Вера Нишког“ – 2001
Да би добио трон запалио катедралу – сад му је остало да чека Павлову смрт (Павле заборавио како да умре). Ниш чека 10 година да Павле умре (могао је умрети пре Павла). Дочекао смрт Павла и трон Саве „чувао“ 10 година. Велика је вера његова?!
„Римски шанчеви“ – топоним сведочи о континуитету намене неког места. Људи исти и користе иста места…

„НАИВА“
Ради се по снази импулса (проклетства) без обзира на спољни свет. Потреба за „изразом“ (слика, песма…) без изгледа на икакво признање.
(Не)постојећи (усмени) дневник – символ двојног живота, дупло дно.
„Тарабица“ – и аутор песме касније заборави почетни мотив, који ће касније да развија и ствара песму. Касније се све то слије у „објашњење неописивог карактера, „дође онако“.
„Ментална сида“ 1941. згромљено биће српског народа да се свако доживљено зло почне сматрати као нешто „природно“ (неизбежно). Морало се тако десити… Нису свесни несрећа које су их снашле и не размишљају о њима нити могу да их „вреднују“ кроз поређење са стањем других народа у то време.

„Сведок“ – суд у Хагу
„Мандиловић (лекар) сведочи против Срба за Мују и Фрању по дуплим критеријумима – што би ишло у корист Срба он то тобож не зна пошто не може (не жели) да зна; кад је нешто против Срба он зна „све“ (и оно што по механизму сазнања (теорији сазнања) не може да зна.

„Држава“/границе
„Хрватска“ као кифла то сведочи просто поглед на мапу државе – ниједна држава не може да има такав облик (Славонија, Далмација, Неум…) живот не признаје „геометрију у мешаном народу. Силом (насиљем) може „све“ и да држава има облик (круга, квадрата…), али то је неприродно и постиже се само применом силе.
„Култура“ – прима се од старијих и предаје млађима у наслеђе. Чини је оно што је штампано/објављено. Много написаног није могло бити објављено. То зависи од (не)моћи издавача вођених тржишним принципима (тад се не размишља колико одбијање неког кључног дела да се штампа штети будућности културе). Што није објављено, као да не постоји… И оно што није у време појаве „комерцијално“ касније постаје део културе (често као јединствено и драгоцено)

Истанбул/Цариград
Израз „Истанбул“ хришћани не би требало ни смели да користе. Зна се ко је подигао „Константинов град“ (330) – Турци су га 1453. отели и назвали својим именом. Друго је што Рим у својој безразложној мржњи према Византији и Цариграду више воли и све ради на томе да тамо буде „полумесец“ а не „крст“ (1204. Латини освојили Цариград и по злоделима нису заостајали за турским освајачем)

„Вера“
Кроз историју је играла велику улогу у „гибањима“ народа. Секуларизована Европа и њена наука о томе скоро да не води рачуна.

25/27. март
„Ново време“, „Сви око нас“, „Коштаће нас“… Све те дилеме се „преламају“ на питању односа и понашања 25. и 27. марта: 25. март: Југославија би остала очувана, не би било уништења Србије, Југославија би постојала и данас.
27. март као несрећа 1389, 1813, 1915… Срби су страдали на разне начине (по логорима од јеврејских капоа и зато се данас пљује по српским жртвама и оне страдају по други пут). Ни „онда“ није било лако, страдало се… и онда постоје „решења“: турчење, унија са Латинима…

„Диаспора“ – (логика?)
Људи су по невољи отишли у туђину, јер „онда“ за њих у завичају „није било места“ (?!). Касније се матица нада помоћи из дијаспоре (?!)

Те(р)орија – свете тајне
„Крштење“ – обред у оквирима потпуно реалног. Тако је прилагођен да се може извршити скоро у свим невољама које човека могу снаћи…
„Миропомазање“ (онако како се то представља) се може оценити као „аристократско“ (неизводљив). Могуће је само у условима општег мира који су врло ретки. Шта се радило у времена невоља?
„ИМЕ“ – календарско/народно: код Срба се често око тога води тиха борба. Око тога су били и сукоби на Атосу око 1910 (?). Из искуства се бележи и „апотропејска“ улога имена (са надом и циљем да се од детета одбију неповољне силе – име као „отисак душе“ са траговима искуства).

„Бели слез“- „велебиље“ – атропин
Халуциногено дејство (не треба мак, кокаин…). Халуцинације су могуће и преко домаћих биљки (како се до тога дошло, колико је људи страдало да би се сазнало које су биљке отров и по колико пута се то дешавало кроз историју. Искуство о отровном биљу остаје везано за извесну област генерације, у другом крају морало се проћи истим путем уз исте жртве… Данас, у размаку од 2-3 деценије циклично тровање гљивама. На познатим местима где страдају искусни људи.

„Круг двојке“ („плафон појам“)
Ту се живели Брозови „егзекутори“ и „сателити“. Данас највећи број „глобалиста“ којима је ја мрско све што се зове „српско“ потиче управо са тог простора – природни токови…

„Лабудова песма“ – последње дело признатог уметника
Израз се може применити од околине само после смрти уметника. Док је живи, не зна се шта ће бити његово последње дело које ће се касније оценити као „лабудова песма“.

„ОДБРАНА“ –
Ставка која и у животу јединке и народа као и државе односи највећи део напора у циљу одбране од другог човека (не од слепе силе).
За одбрану се даје неупоредиво више него за опстанак живота или напредак науке. Успешна одбрана води у крајњој линији у самодеструкцију. Кад се не троши у бризи за одбрану онда човек посеже за прекомерним уживањима (наркотици,ритуална самоубиства)…

„Пророци“ (Стари завет, Црква, календар?
У календару има старозаветних пророка који су по угледу „изнад“ појединачних апостола и еванђелиста (?). По извесним учењима без крштења нема спасења (?)
1941 – страдала Србија „онако“ – од фашиста; 1991/99 – Срби проглашени фашистима, зликовци постали демократе: судбина Срба и Јевреја иста – нико не каже да су Јевреји фашисти… (?)
САН – у служби имагинације уметника и помаже његов рад кроз отварање нових светова. Сан није безначајан ни за обичног, колико је делотворан за специјалитет уметника. При писању о томе се мало води рачуна – на известан начин питање инспирације се своди на „механику“ (?) Песма/речи се саме „траже“ и стварају већу целину – Историк/факта се траже трудом аутора(аналогије)
„Дипломатика“ – несрећна улога Ст Ст од пре сто година. За разлику од савесног Миклошића, Рачки, Јагић не чине тако. Ст. Ст цепка српски простор: (Дубровник, Рашка, Хум, Зета…) Настала у време југословенске опијености кад се сматрало да „прошло“ припада историји. Радом и злоделима Броза „прошло“ је постало „будуће“. Баш у најлепшим намерама Беча из 19.века кад по Бечу Срба не би требало ни да буде, већ само неки бајковити „Илири“ („Илирски“ језик, нација, ритуал…) ? Слично чини и редакција српских дипломатара 2011. – 150 година пре објављени „Српски споменици“ – уместо тога сад је „Зборник ћирилских аката“ иако је јасно да то могу бити српски акти, на овај начин се избегне помен. Српски акти су и у Јиречековом „Acta Albaniae“ (1913)
„Војвод(ов)ина“ (изворни назив) – појам из 1848. Појам се по инерцији ума протеже и на све друге периоде и пре и после овог датума. Говори се о неким везама наводне Војводине (која тада не постоји) са временом Црног Ђорђа – неупоредиво тачније било рећи повезати Карловачку митрополију са временом Црног Ђорђа. Потом ту су и „Стари српски записи и натписи из Војводине“ (опет је реч о Војводини која не постоји); затим записи потичу са простора који је шири од онога што трабанти Броза сматрају као Војводину. Много пута је речено како су Срби највећи непријатељи сами себи – кад је у питању Војводина, много од тога чине по „глупости“ својој и ослањају се на непостојеће.
1941 – страда Мостар, Житомислић, Пакрац – све је то „онако“ (судбина!). Мујо плаче за несталом збирком из 1992. и то представља као губитак за целу цивилизацију – оно што је нестало у Житомислићу, Пакрац од „цвећа хрватског народа“ како су звали Мују то је „онако“ – Срби су „гоим“ и за њих није било боље, тако сматрају и мајстори новог поретка. Мујо плаче и за „партизанским гробљем“ (не каже ко је у том гробљу)! Поклана српска Херцеговина; опет је нешто што се подводи под „онако“, то су „Власи“, „гоим“ па за њих и није нешто боље; важан је „број“ житеља не онај пре покоља, већ онај после покоља. Има Мујо своју рачуницу.
„Болести“ старог времена (већина од њих постоје и данас) се нађу и у ретким поменима. Знања о њима су никаква, помињу се само невоље: о нечему у смислу захтева новог времена, нема ни говора (ту записи ћуте) страдања се подразумевају.

„Дипломатија“
О важним збивањима која се разматрају „на врху“ околина (савременици само су делимично упознати или нагађају по „последицама“ о основним цртама договора). Актери догађаја ретко савременицима о томе говоре, а за потомке пишу „мемоаре“ у којима дају „филтрате“ збивања. Највећи део од онога што се „на врху“ дешава остаће заувек непознат. Сувременици мало знају (боље рећи – не знају), за потомке остаје још мење, мада ће живети у убеђењу да наводно знају више. Један је доживљај савременика о ономе шта се око њих дешава, а друкчије се приказује у каснијој литератури која опет настаје на основу познавања исхода… Потомци обично и расуђују на основу познавања исхода. Ретко су у могућност (и живот им то не дозвољава) да сазнају „слојеве“ збивања и постепене измене околности.

„Бугари“-
Патријарх Јефрем, Г. Цамблак, К. Филозоф. У својој „великодушности“ Срби и иначе лако отписују делове свога стваралаштва. То примењују и на питања средњег века. Живе под утиском чврстог појма садашње српско-бугарске границе. Ти наводни бугарски писци сви су пореклом из области врло блиске „западној“ линији разграничења Бугарске и Србије. Друкчије би изгледало да су они пореклом са дубљег бугарског простора, где не би било потребе да се сумња у њихову националност. У најбољем случају не би требало са толико „сигурности“ говорити о поменутим особама као „Бугарима“. Да је толико извесно како су они „Бугари“, не би били по Хиландару или Дечанима… Према новој „литератури“ Бугарска би предњачила у средњем веку својим радом на књижевности у односу на Србију. На терену ни приближно није тако. Бугарских рукописних књига скоро да и нема. Велики део оног што имају је опљачкан 1914. и 1941. Бугари се стално отимају о Хиландар а ћуте о значају Зографа. Стварају вештачке аналогије и желе да се пореде са Карловачком митрополијом.

„Екмечић“ –
Пример лоше услуге науке народу али и самој науци (случајно?)
1) „Ратни циљеви Србије 1914“. Мала земља нападнута од моћног суседа, може ли имати икакав други циљ осим само покушаја одбране. Судећи по наслову закључило би се обрнуто (моћна Србија креће у рат због неких својих циљева)
2) „Од орања до клања“ – судећи по наслову, рекло би се да је синтагма „орање/клање“ део само српске историје и њихова специфичност. Не треба много трагати па да се увиди да је та појава својство свих народа, држава кроз историју. Мрежа постојећих државних граница није дошла сама од себе. Она је резултат бројних ратних сукоба и победа/пораза (зависно како се гледа). „Срећни“ народи су та питања решили неколико векова раније него Срби – који су тад били у тами ропства (по Волтеру и каснијим сталним немачким „наочарима“ све до данас то би била идила ропства).

Шематизми – 1925 (1940), (после 1945) после 1995
Намера да се поређењем њиховог садржаја прате губици Српске цркве – уништено од Хитлера/Броза. Српска црква у Марибору имала је тужну част да је уништена по личном наређењу фирера трећег рајха.
„Хитлер“ – стидљиво и неодређено се говори ко је у периоду 1920-1940 помогао Немцима да се оснаже – Стаљин против Запада или Запад против Стаљина…
Архиепископ Јоаникије (1271-1276; 79) По ставу науке он није имао списа посвећених његовом култу. Бројни су примети да је неко дело сачувано само у једном препису. То је једино што се о томе делу зна – да није сачуван препис, не би се знало ни да је постојало. Управо тако се могло десити и са неким списом посвећеном Јоаникију.
„Теодосије“ нуди највећи број књижевних дела и књижевних облика… Могло их је бити још – број није ничим ограничен. Остали писци нису се потрудили да дају ни толико (?). Могућности су велике и неисцрпне.
„Натпис на мраморном стубу“ – „Ово дело је остварено потпуно на антички начин тако што се персонификован мраморни стуб обраћа пролазницима“ (У ранијем времену, 13. век тако нешто не би могло да се деси. Тад не постоје интереси за примере из антике – антика је можда била наоко лепа, али није у себи носила живота… (?)
„Тропар“ – „Сам назив по мишљењу већине стручњака за стару византијску химнографију упућује на музичку намену ове песме…“
„Егзапостилари“: „Назив ни до данас није разјашњен, помињу се на Васкршњем јутрењу…“
„Кондак“ – нешто као Ротулус (свитак)
„Доведоше бесног човека кад писах пети лист у Петрове посте“ (16. век)
1590): „Суочено са великом несташицом хране, братство овог манастира старало се да преживи кувајући траву љуљ. која је очигледно додатна мука целом телу и изазивала дрхтавицу. Тресаху ми се руке и срце од љуља – проклетог јела.“
Данило II – по писцу Житија час у Хуму, час у Светој Гори – То је и неозбиљно и било би немогуће. Тачно је да се тај утисак стиче током увода у житије, али живот не допушта такво понашање.
Хрвати се жале на „демографију“ – Толико им је помогао Ватикан, Хитлер, Броз, покољ Срба, мајстори новог поретка и опет траже разлог за лелек.

„Литература“
Људи од струке већ у дубоким годинама говоре о некој „литератури“ као поузданим извору података као да је та литература нешто изван њих и да је створена од неких надљудси (дивова)… Људи већ на измаку живота се позивају на литературу као да су на почетку професионалног рада. Њихово радно искуство требало би да је главни извор стручног схватања… Често ту помињану „литературу“ стварају људи по годинама млађи од њих…(?)

„Дипломатија“
Крајем 1804. прота Матија одлази у Русију и разговара директно са руским царем. Садржај тог разговора за читаоца после два века био би једнако занимљив као и пре два века. Међутим, прота јасно и отворено каже да је ћутање о томе обавеза постављена у току разговора. Пише после 40 година, кад су прилике измењене, живих актера скоро да нема. Нико не би том причом био угрожен.
И кроз протекла два века дешава се скоро исто – суштинско је далеко и недоступно за околни свет. Такво ће остати и за вавек. Потомци ће живети у самообмани како о томе имају права и довољна знања.

– Епидемија –
Биографија Доситеја Обрадовића и слични говоре како свој живот и путовања подешавају према гласовима о епидемији у појединим местима. Труде се да избегну одлазак у жариште болести. Суштина заразе је у томе да је она неупоредиво „бржа“ од вести које се шире о њој, у просеку та предност износи око две недеље, колико траје време „инкубације“, кад почну да се јављају први „гласови“ о појави болести у неком месту, њени први безгласни носиоци већ две недеље (као заражени) путују по свету и разносе клице болести. „Гласови“ разношени усменим путем стижу „касно“… Нажалост, и наше време је суочено са том појавом. Поново оживљава скоро заборављени појам „карантин“. Епидемије су предвиђене планом стварања и имају своје незаобилазно место у (пра)историји. Задатак им је да разређењем становништва смање број ратова (самим тим и геноцида). Потенцијал размножавања је велики, могућности планете ограничене. Услед тога би сигурно долазило до међусобних сукоба и уништења људи.

– Међународно право –
У спору око Крима Турци се позивају на принципе међународног права. Турчин себе замишља као да је извор и образац међународног права. Држава која се темељи на геноцидним основама где су свуда видљиви још увек трагови ранијих православних становника и градитеља позива се на принципе међународног права. Цариград је отет град, зна се ко је градио и шта је кроз хиљаду година била Света Софија… И поред свега тога, Турчин се ослања на право силе (не на силу права), држи лекције о МП.

• Каријера –
Директор Заставе М.Бојанић је 1948. био наручени сведок и то му је омогућило каријеру. О томе је 1988. започет фељтон у „Борби“. Фељтон је обустављен одмах после првог наставка (?)

– „Демографија“ –
И у демократском друштву фактички и прећутно постоје „касте“. Најчешће се помиње „елита“ (питање се своди на заплет око „првог милиона“). Потом долазе остали мање или више презрени. Појединац је често потиснут и занемарен у својој држави и од свог народа (од своје елите) у толикој мери као да је у најтежој туђинској окупацији. То траје извесно време, а онда „нижи“ слојеви почињу да се боре за побољшање смањеним оквиром породице што они, ситуирани, чине већ одавно (и због тога се искорењују). Временом та појава захвата цео народ – нација „стари“ и добија облик „печурке“ (старији слој се све више шири, а прираштај смањује…)
Памћење/заборав – су „зубати“ (селективни). Обимом су ужи од реала и не постоји опште правило памћења/заборава. Одмах после догађаја оно може да буде допуњавано сећањем неке друге особе.

Данило II – апофатик приступ
Зборник „Животи Краљева Српских“ је јединствено дело, слично више нигде не постоји. Примећују се слојеви – од Данила потичу неколико првих житија, после Даниловог рада следе „белешке“ (Јаков – Никодим), долази солидно урађена опширна Данилова биографија – човека који је завршио грађевински комплекс у Пећи…
Апофатика: 1) житије арх. Саве II, кључна тачка за разумевање прилика око настанка зборника (уместо житија сличног Арсенију, Јоаникију, Јевстатија, појављује се дело ближе стилу „белешки“. Тешко је и претпоставити како се то догодило с обзиром да је Сава II члан владалачке куће и брат владајућег краља Уроша I (1243-1276; 1277)
Крај зборника већ улази у област блиску света „бајки“. Зборник као да је настао у ратним условима по принципу: „нашло се…“
– Пропаганда –
Гојко Стојчевић (Павле) деценијама је, као уцењен, био „епископ“ и апаратчик УДБе – Кад је држави затребало (1990) од барабе Гојка“ / Гојко тамбурица је гломогласно израстао у „Свети патријарх Павле“. Штитио је криминал „касте логистика“ и жртвовао установу да би то спровео до краја. Пред „чизмашем“ и лажни светитељ Павле као и Јустинови гадови ћутали су као „мутави“.
– Срем – област коју је српска наука под утицајем Беча (Јагића) без разлога предала Латинима. Стога на првом месту на основу толико форсираних латинских извора (ако их има) проверити исправност две науке а онда целовитом питању поново прићи из почетка.
– Митровица – српска наука (С. Ћирковић) иако је реч о територијално одаљеној области великодушно и обавезујуће Митровицу предаје Цариграду, кад већ безочна латинска агресија не може да је присвоји. Ако не може друкчије, по мишљењу Беча, за почетак је довољно да се оспори српски карактер територије. Из тог разлога ће је препустити Цариграду што би иначе било немогуће…
1642 – Пајсеј / папи
„Вама је узможно све, а ми смо у жалости и тескоби. Ипак се уздамо да више речени наши изасланици приме какву помоћ и милост од очинског милосрђа светости твоје… предстојаше нам много говорити али нам није било могуће због насиља иноверника… и да не мислите ви браћо Латини да н епразнујемо Дух Свети Очев и Синовљев. Да не дао Бог!…“ (Писмо настаје у беди ропства сваке врсте у власти иноверника. Ипак из писма зрачи дух самосвесности и отпора својственог Србима увек – нажалост и до данас, па и до „сутра“! У тексту се показује задивљујући степен знања и постојаности у својој вери без икакве склоности узмака испред моћи у сваком погледу. Умесно је питање одакле се то знање црпе, кад је све прво уништено а потом тешко оштећено. Ради се на основу бедних расутих остатака. Затим, како ту људи одрасли у мраку ропства успевају да се носе са врхунском (ма и само формалном) ученошћу Рима.
Пајсеј: „Једно нађох у летопису Српском, а друго у родослову и Хрисовуљи пећкој, што је и данданас у Пећкој цркви, а друго слушавши од светопочивших архиепископа који су били пре нас.“ (1640).
„Запис на делимично сачуваним вратима пропалог манастира“ (као извор за житије цара Уроша)
Пајсеј је имао око 90 година кад је пошао у Јерусалим и кренути на толики пут у оном времену то је био подвиг у сваком погледу. Томе треба додати да је то време ропства. „Пајсеј се надао да ће потребне податке пронаћи у житију светог кнеза Лазара. Надајући се да ће да ће то житије пронаћи у Лаз. Раваници кренуо је на пут током 1642. Нажалост, Лазарево житије није нашао у његовој задужбини, већ је податке преузео из „неког летописа“ (1642). Ово сведочење патријарха Пајсеја је драгоцено – већ у његово време а то је било пре четири века он као човек који је добро познавао постојеће списе није могао да наиђе на житије кнеза Лазара што није успела ни новија наука (њему је било познато само што се налази на подручју његове управе). Да ли се сме рећи да такав спис није ни постојао, пошто никакве вести о њему кроз толике векове нема!???)
Теорија књижевности са више или мање успеха покушава да одгонетне неке тврдње по списима за које не може да се утврди историјска подлога одакле би могла потећи. Необично је што К.Филозоф у свом житију деспота Стефана наводи немогућу генеалогију српских владара. Он ствара у још увек донекле подношљивим условима, кад је могуће доћи до потпуних сазнања и извршити проверу на основу неких извора. Друго би било да К.Филозоф ствара у вековима ропства, кад се могло наићи на „свашта“ и то без могућности провере… (?)
Пајсеј у беди ропства увиђа да Стефан Првовенчани нема житије ни службу. Од тог периода су прошла четири века и за то време нико не увиђа и не смета му тај недостатак а увиђа после 400 година патријарх Пајсеј и покушава да тај недостатак отклони. На основу тога стиче се особит увид у етапе српске књижевности још из времена државне слободе и зато не треба да чуди низ „празнина“ у зборнику Живота краљева српских.
„Служба Светом Симону је сачувана само у новорускословенском облику у Римничком и Венецијанском Србљаку“. И ово је и драгоцен и индикативан податак. Теоријски гледан број преписа служби (бар) српским светим требало би да буде уједначен (?) пошто се службе врше по свим манастирима. Тамо где постоје преписи само извесних служби нема разлога да не постоје и преписи свих осталих (?). У стварности ни приближно није тако – поједине службе сачуване су и у по 30-ак преписа и неке само у једном. Оне које су познате само у једном препису биле су врло близу потпуног нестанка. Отуда, кад се нађе неки факт да неке службе нема, не значи да некада није било, већ може да буде да је у међувремену нестала. Због тешко схватљиве „изолованости“ која постоји између српских дела и писаца, зна се само о ономе што је сачувано, а не постоје вести у неком делу о постојању извесног списа који је у међувремену изгубљен (?)
„Случај“ – у раду са делима старе српске књижевности поступа се „на парче“ – сваки примерак се разматра као случај за себе. Нема примера да се говори о неком ритму „законитости“ при раду, већ се трагање своди на обраду конкретног примерка као да нема бар неке мање сличности са целином стварања (???)
„Сан“ има важну и незаобилазну улогу при изучавању библијске повести. Улога сна се јавља у кризним моментима живота библијских личности. Сан је средство којим и светитељи изражавају своју вољу (што се обично прима с почетном неверицом) да му буде отворен гроб у који је положен после смрти – или захтев да му се састави служба: „Мени смерном и много грешном, јави се једном у сну и принесох му тропарак и кондак. Опет из љубави и усрђа дођох поклонити се и опет ми се јави говорећи: „Зашто ме забораву предатосте?“ И дивих се много часова шта имам учинити са овим, ја невешт бејах у недоумици одакле ћу почети…“
9. априла 1703. цар Леополд I наредио је да се „шизматици“ у Печују имају истрабити и да само Срби католици могу бити грађани“ (навод може бити илустрација за живот Срба у Срему кроз раније векове – као у време Капистрана…)
1694: „Боравак патријарха Арсенија у манастиру Лепавини као и посећивање свештеника по Крајини произвео је у народу силан утисак и отпор унијаћењу.“
1698- Руски цар у Бечу. Арсеније се срео са моћним људима из Русије и пренео им сазнања о српским невољама.
(1690 – „Угарска – тек протерала Турке као дотадашњег вековног господара и Угарска је одмах постала фактор? Заступа своје интересе)
„Монастирлија“ од Битоља
1633: „Арсеније пореклом од оних хришћана који се нису испод Турака иселили из Црне Горе на Млетачку територију, него су остали у земљи.“
1940: РГ „Велика сеоба патријарха Арсенија из Јужне Србије…“
Патријарх Пајсеј (1219-2019) тачно на половини периода од осам векова. Свестан је те „годишњице“ и настоји да се то обележи – Сликар Ћ. Митрофановић, изводи сликарске радове у Студеници и у Хиландару управо у том периоду, (за нас) „преполовљења“.
1619 – писар Аверкије преписао једини сачувани препис Студеничког типика. Иначе, Аверкије познат као савестан посленик на другим примерима. Међутим, овај једини препис Студеничког типика сведочио би о супротном – разлози таквог односа нису познати.
1628. обележена и годишњица смрти Стефана Првовенчаног (монаха Симона) Пајсеј је саставио и објавио службу и синаксарско житије том светитељу:
ЂСР: „Данило Млађи (ако је заиста исто лице са патријархом српским Данилом III)”
Патријарх Пајсеј – вишеструко даровит и велики радник. Истовремено био је и писац, библиофил, књиговезац… Дуго је живео и неуморно се кретао. Све се то данас сматра за „онако“, „природно“ (као и да није могло бити друкчије – а могло је да прође сасвим без тога). Могао је и дуго живети (као што је и живео) и ништа не урадити (као многи други о којима се зна и далеко је више оних о којима се не зна пошто нису радили). Шта год да се каже, то не би било довољно да одслика значај и величину његовог рада. Био је „археограф“ (пописивач) постојећих књига; знао је шта има и шта треба умножити/сачувати преписивањем… Знао је кад је наишао на неку књигу први пут и умео да јој посвети пуну пажњу. Оштећену је узимао и носио да је поправи и потом је враћао; напуштену је носио тамо где је сматрао да је сигурнија, са заветом да буде враћена кад се стекну услови; уз остало, имао је снажан мотив за бележењем детаља о свом раду кроз често остављање записа који су често једини подаци. Има их доста, а за жаљење је што их се није сачувало још више.
– Фикција –
Фикција/имагинација је потребна и уметнику и врхунском научнику. И наука и уметност имају заједничко исходиште и на почетку и на „завршетку“/циљу, оне су међусобно врло блиске. Омогућавају да обе врсте делатника „виде“ оно што је другима недоступно. Фикција уметника је у „предности“, уметник ствара нове облике само на њему својствен начин. Са завршетком његовог рада (слика, роман…) престају њему све даље обавезе. Не постоји могућност неке даље провере, нити се то од њега тражи. Има ту очигледно нестварног, немогућег, али се стваралац скрива иза појма уметничке слободе, нечег без чега би његов рад био немогућ.
Да Винчи и Тесла су научници. Обојица људи богате фикције. Да Винчи има идеје али оне нису биле оствариве ни у његово ни у потоње време. По том он је ближи уметности него науци. Тесла је своје идеје реализовао одмах. Кад су идеје биле без могућности реализације (десило се то после пожара), Тесла убрзо „одбачен“. Дотле „звучао“, од тада „звечао“. Од мага науке Тесла за околину постаје „фантазер“. Идеје га не напуштају али ни после сто година не могу да се остваре, иако још увек нису сасвим без интереса а понеке се тек остварују (мобилни телефон…)
– Верски рат –
Секуларизованој Европи данас је тај појам стран, она не познаје и не признаје његово постојање. 1941. године под окриљем Хитлера Латини и муслимани сложно раде против „православља“. Иако два различита света, Латини и ислам се лако сложе против шизматика/иноверника – 1650. Турци и Млеци око 1650. раде слично (Крит, Далмација…) У донекле измењеним околностима 1941. кад су Латини и муслимани заједно уништавали Србе скоро се потпуно догодила 1991-99…
Верски рат на балкану: 1941, 1991, 1999…
– Дечани –
Манастир је био подједнако угрожен и 1941. и 1999. (2004.). У оба случаја од подивљалих шиптарских група – јунака кад се удара у чопору на немоћне (психологија паса) манастир су заштитили Италијани.
„Папа“ (пропаганда)
Секуларизована мисао Европе занемарује постојање вера и њихових вођа – то је само донекле тачно. Сви остали верски поглавари за Европу као да не постоје. То се не односи на римског папу – свака његова изјава се са пажњом прати и на разне начине умножава и преноси. То се не чини ни са шефовима мањих/немоћних држава… „Ватикан“ се и од секуларне Европе сматра државом – он то није и не може да буде – ту нема рађања а становници Ватикана се увек „импортују“ са стране.
1521
1) пад Београда под Турке 2) око штампарије Горажду/Б. Вуковић? два Божидара штампају две књиге истог наслова „Службеник“ (исте личности, исти наслови??)
Ваведење
Пресвета Богородица се уводи у „Светињу над светињама“. Неки текстови сугеришу друкчије тумачење (као увођење Свете Богородице међу светитеље)
1567: „Писах ову књигу из кривог извора, затим донесе други, прави, на почетку исправих Матејеву главу“ (да је био „незналица“ и овај писар би издао једну лошу књигу више, овако…)
(1600) „Ручице пишите, очице, гледајте док не умрете и покријете се прахом“
1602 – „Имаше велику усрдност према цркви да не оскудева црква у књигама ни према другим црквеним сасудима и украсима (!) који су за потребе унутар свете цркве. Него беше трудно у то време сачувати свете цркве“ – („аристократски“ карактер хришћанских обреда – у редовна времена то се не осећа, али много је тешких периода кад не може да се сачува ни голи живот, а камоли шта да се набави…?)
„Ново читање“ као „шанса (бескрај!) – растојање, асоцисације, искуство…“
1613 – Дечани – „доведе се ова вода у дане преосвећеонг архиепископа пећког кир Јована, при прествештеном митрополиту ново-брдском кир Пајсеју…“
1629: „Ово писах у земљи Вретанији у селу Брезовцу:“
1633: „Сву си земљу потресао, јер пророк пре величише“… „Гледајући на земљу учини је да се тресе.“ Питање „кохеренције“ по обимнијим старим записима – срећу се и контрадикторне вести…
„Погибе сунце…“ (помрачење) тема и за историју и за антропологију – потпуно неочекиван догађај са суморном поруком и моћним утиском. Небеске појаве тог типа се тумаче као предзнак лошег… Вести о томе је мало, а утисак на сваког човека је мучан. Отуда се може кренути и апофатик методом – колико се пута десило помрачење (струка тек данас то може да прорачуна) а о томе нема никакве вести. Кад се та појава деси она је виђена од многих на ширем простору и зато је чудно да не остави писаног трага о томе (?) односно сигурно је постојало више записа али је мало од тога сачувано. И на тај начин се може вршити процена губитка.
(1400) – Атос и књиге – 1408. писар деспота Стефана каже како је тешко доћи до књига на Атосу које су потребне за рад на хроници; друкчије о томе говори запис деспота Ђурђа из 1434. кад каже како је са Атоса и из Цариграда набавио потребне преписе за што бољи превод „Лествице“; потом, пред набавку моштију (1452) у намери да утврди њихову „изворност“ ослања се на податке добијене из Свете Горе… (?)
1552. – „Јануара 30-ог мраз, не може мастило ићи, до подне копах и од подне писах“ (??!)
Фикција води уметника до невиђеног, непознатог, неочекиваног: „Песма“ – њен садржај чине свакодневне речи које су свима познате. Ради се само о њиховом „распореду“ – несвакидашњим поретком речи исказ добија посебну визију, полет, снагу. Ту реч делује као „замајац“, покреће фикцију и песника и читаоца. На тај начин стиже се далеко од свакодневице. Све је познато, али делује друкчије. Посредством посебног начина читања редоследа спојеви речи дају нови темпо, ритам. Показује се лепота и снага речи… Код истинског (дубоког) уметника стварање великог изворног дела тражи велику жртву равну подвигу и зато често делују као откачени (луди)
У недостатку визија/идеја излаз се тражи у игри речи, појмова, синтагми – производ крајњег напора. Упиње се аутор књиге а чита се како везује и напор критика. Писац ствара/прати ток радње „низводно“ (тражи правац/путању – историк чини обрнуто, анализира и креће се „узводно“ (и кад се максимално труди, то не може да услед познавања исхода изведе до краја – отклони познавање исхода. Та чињеница у великој мери његов труд чини узалудним. „Реал“ је „један“, лако се упознаје, постаје „досадан“ (то је време „зрелости“ једне културе и приближавање њеног краја. Тад почиње да се цени уметник јер „нуди“ шири свет од постојећег (гладан хлеба – гладан живота). Уметник нуди „измештену“ географију.
– „Дијалог“ ? –
Данас: „Дијалог је једини начин…“ – кажу надлежни. Јуче су исти ти „демократи“ – слали бомбе.
„Косово“ – појам (политички) створио Беч – Хитлер – Броз… (тек онда долазе остали)
Мујо жали за Аустро-Угарском – нема „свога“ већ сања о Бечу
(Не)црквеност Срба се у знатној мери може објаснити социјалним стањем заједнице. Сиромах не иде због стида услед тешког материјалног стања у коме се налази. Слично је и са приликама у некадашњем „ПЕН“ клубу (воде се расправе а онда вечера – у заједници (?) „према свом новчанику“.
„Црногорци“ (као народ) – појединци покренути личним мотивима и некадашњим личним неуспесима (као и они што су се турчили – уносно). Потомци убеђују своје претке ко су и да нису Срби.
– „Синтеза“ – одликује се питкошћу језика, оставља „утисак“ учености. У стварности то је добро изведена компилација далеко од суштинског у проблему/наслову.
Хитлер/Броз – најпречи задатак науке је да проговори о злочинима Броза као савезника усташа и настављача Хитлера. Њихов рад је у истом правцу, према истом циљу (уништења Срба) не може нико да оспори. Светска јавност (!!) колико ради на унижавању Хитлера, исто толико ради на подизању Броза. Објективне студије о Брозу још нема (скоро ће и сто година од тада), о Брозу „ништа ново“. Разумљиво је што је тако било у земљи за Брозова живота – такав је сваки диктатор! Корен свих невоља Балкана је у томе што „Србија“ није оно што је желео од ње да види и направи својевремено Беч и његови настављачи Хитлер/Броз, Геншер, глобалисти. Без „Крајине“ нема Србије. Ма како се Латини и глобалисти трудили да стварањем имагинарне Хрватске сатиру Србе. Данашње стање је пре педесет година предвидео Стане Доланц: Словеније нема, Хрватска без Далмације, Србија под командом великих сила… Подела јединствене Југославије на „републике“ (по Геншеру то су „државе“) је Брозово дело. Његова лексика је у оптицају и данас. Питање српско-хрватских односа Броз је извео по узору на Хитлера (Славонија, Далмација, Истра као природне посебне и историјске области се бришу; стварају се нови ентитети (Војвод(ов)ина, Косово) глобалисти се крију иза Скопља, Подгорице, Сарајева… Осовина: Хитлер – Броз – Милосрдни анђео – „Периодизација“ – не она она од Андреја Митровића и сличних.

Патријаршијска библиотека
Систем крађе – контејнер: Лажни светац Павле (Гојко Стојчевић) доводи „чизмаша“ – јустиновци су пред њим сервилни. „Чизмаш“ овлашћује Тозиницу да „заводи ред“. Ствари иду у „контејнер“ режиму: што је „сувишно“ баца се – „човек“ прихвата из контејнера… Ради се „на нивоу“, неће „чизмаш“ лично износити, није он од те феле. Није ни потребно, начин рада постоји од раније.

„НАИВА“ – даровити људи за рад на простору уметности раде по личном подстицају, по урођеним мотивима. Они имају потребу (некад се то сматрало за проклетство) да раде у складу са даром. Не занима их (бар у почетку) да ли ће то некога интересовати… Друга је ствар што касније од тога настаје читава област…
„ДИАСПОРА“ – људи из матице одлазе терани невољом. У завичају они су били „сувишни“. Да су имали повољније услове не би се кретали (?). Под појмом „диаспора“ сматрају се они успели. Нажалост, то је неупоредиво мањи део оних који су отишли из завичаја. Они који нису успели као да „не постоје“, на њих не мисли нико…
Писац – ствара „смену“ реала и фантазије (може да створи и само од фантазије). Ствара „утопију“ (непостојећи упоредни реал). Теоретично прати рад уметника усиљеним ритмом логике, кроз игру речи, покушава да створи и да се покаже као нови креативац коришћењем својих средстава.
Уметност – бескрај синонима: – за Вука (удешено и намештено); нетачно и немогуће се прогласи за стварније од стварности (ту крв није крвава, ту огањ не сагорева); изврнути реал; проклетиња а(ре)верс; илузија на ивици халуцинације (то се испољи у предсмртним данима великих уметника о чему се не говори, на штету проучавања); позитивна болест; нестварна оптика; нетачно до екстрема; дупло дно; таласи маште; вербални продор; нова слика; ново читање; отисак реала; узводно/низводно…; побуна према реалу; негатив, копија реала; изнађени/изнуђени реал; исијавање, будни снови; снага и лепота речи; пораз/победа; комедија/(нечија) трагедија; изазов лепоте/лепота изазова; сцена живота; живот сцене; виђено са ћораве стране/невиђено; јахање на облаку; вакуум реала; митопоетик; приче у огледалу (криво, напрсло); мапа лудила; пометени светови; плетиво/пређа речи; заграничне зоне душе
Померени слогови, откачење, ишчашење, калауз…
Речи, калауз (универзални кључ); игра (реч/боја мозак/око; звук/боја…); фикција живота/живот фикције; „слепо“ па лепо (типично); несместиво; реал/нереал; контуре фикције, утопија; откачен; оптика; угао; анахрон; простор неизрецивог; алхемија речи; неспојеве половине; хијероглифи; дно дна; линије текста; језик природе; одсуство објекта; ветар/етар; живи палимпсест (магичан појам); „међу јавом и мед сном“; грч стварања; актиномија искуства и фикције; треће стање душе;
Граничне теме (болест, лудило, распадање) – често су мотиви привлачни за уметнике.

„Утисак“
1) Андрић о свом искуству „почетника“ у затвору 1914 – за стражара је исто и криминалац и погрешно тамо доспели (невин)
2) доживљај тешког тренутка гледан каснијим очима делује банално, успутно, небитно

„Срби“
„Нестрпљиви“ – кад изгубе слободу не обазиру се на жртве и желе да „убрзају“ историју и по времену и по „невремену“. Фрањо и Мујо су познати као старе „чекалице“
1912. пре сто година – Срби мислили да су своје „послове“ завршили – Беч не мисли тако као ни Хитлер (два светска рата). Као савезник Ватикана (и по вољи Ватикана) долази Броз и према Србима се наставља по угледу на Беч и Хитлера
1991 – уједињена Немачка, комада се Србија по моделу „две Немачке“ после узрокованих жртава у десетинама милиона. Такав однос света према Србима биће тешко разумљив објективним потомцима из било ког народа.
Фрања и Мујо после сто година чезну за Бечом као да је Беч био хрватска или муслиманска престоница. Ту су газде били Немци. Загреб и Сарајево само „паланке“. Броз их учинио престоницама.
„Песма“ – само оно што је објављено од Вука; то је само један део и само један слој у стварању кроз векове… Сачувано више по „случају“ него по нечијем старању. Ради се по чувењу („има тамо…“) док се дође тамо, тај чувени певач је већ покојни. Без рада Вука не би било ни ово, основна знања о тематици су од њега, ван тога ништа. Сваки казивач особењак (о ТП тајанственој личности зна се само што каже Вук). Оно што је Вук рекао о ТП вреди колико сав његов остали рад.
Питање певача прве верзије песме – одакле узима мотив и шта га подстиче да ради (снови, бујна машта у позитивном смислу…) скокови кроз векове и широке области, преноси имена јунака и њихово удруживање (без обзира на време живота). Осећају се трагови (не)знања. Незнање не чуди, чудно је што се понешто и од знања сачувало. Колика је улога родослова и летописа у преносу знања и чувања памћења (један прочита, неки то чују/причају, многи преносе)
Срем је имао доста учених (школованих). Тако изгледа по вестима из архива. По ономе што је урађено не би се рекло. Занети класиком нису имали слуха за особеност свога. Важнијим су сматрали копирање античког него изучавање свог изворног које су одбацивали. И то је показатељ колико им је школовање погрешно усмерено и колико их је удаљавало од могућности самосталног процењивања вредности. Своје судове су извијали по општим законитостима
Записивање – Вук усмене умотворине скупља од осталих. Својих у сећању као да нема (?) што би неко песме знао и памтио боље од Вука? Боље памћење од њега нема скоро нико (није могуће да има)
Рат са историјом; по роману нема познавања историје (па и да је Нобеловац)
Детаљ – наизглед ситно, може да садржи елементе суштинског (као скретница на прузи)
Замајац речи (све јасно али у збиру није исто – ритам, распоред, речи, идеја…)
„Житије светих“ као посебни вид стварања – и ту мора да се користи фикција, постоје делови живота који нису захваћени писањем, поготово они ранији. Писац мора да се служи маштом да створи потпуно дело
Хроничар може само на основу фактографских вести. Ту је фикција и непотребна и непожељна
Есеј – лепо па тачно
Песма/реал/Змај, Цвејо; 1848; 1875…
Црњански: 1) писац 2) …ЛОГ 3) Књига о Микеланђелу (тако се представља као да би његов рад решио сва питања (више од Тесле) Била би то само једна књига више о познатом уметнику…
„Избор поглавара“ – Преко тога се само пређе и то је важно и у животу појединца и Цркве. Сваки епископ себе види као „будућег“ (неочекиван, држава очекиван, безболан, изненађење)
„Јанези“ до 1918. бечки срез, боре се директно за Беч, индиректно против себе и за то им је Броз дао „државу“ (више од Хитлера)
„Контрасти“ – „белешка“ (некад „белег“ на дрвету, данас „црнило“ – мастило на белом папиру)
„Црни Ђорђе“ – током рата (1804-1813) „побелео“, реално био је сед и фарбао се.

Српска Црква – 1920
1) „трчање у месту“ – сви радосни због уједињења; сви мисле исто – тежња уједињењу, држе „конференције“ као да немају снаге то да кажу: дрхте од непостојећих препрека: Турска, Цариград, Беч, Буковина: тад су то све „нуле“, а Срби их „моле“ убеђују, ишчекују…

Грех Срба – ?
1) тек сада о страдањима из 1941. од Хитлера и његових сателита, данас „демократа“
2) Срби су „тобож“ фашисти – од свих околних народа једино су Срби страдали од фашиста у рангу са Јеврејима и осталим страдалницима
3) Србима се стално намеће „модел две Немачке“
a. 1945. казнени модел две Немачке због урађеног у два светска рата, због Хитлера, због жртава целе Европе од Немаца
b. где су злочини Срба тог нивоа? Срби су „гоим“ као и сви остали народи само што су први на списку за уништење од нове демократије

За оно што се са Србима десило 1999. немогуће је наћи објашњење (не оправдање) и аналогију. Зналци у томе траже паралелу са „Панамом“ 1900. Моћнима је као „сервис“ потребна нова „држава“…