– Српски простор –

Манастири – Крка, Драговић, Крупа, Гомирје, Марча, Лепавина, Грабовац, Ходош… То су „тачке“ српског простора. Подизани су у срединама настањеним Србима. Нису то „метеорити“ доспели однекле из облака. Подизали су их својим знојем и штитили од насртаја уније својом крвљу. То је нешто што се не може оспоравати, а камоли потпуно одбацити…

– Корушка –

Седамдесетих година појављује се билтен умножаван на циклографу са одредницом „За личну употребу“ – намењен је само за доставу поверљивим људима. До њега се могло једино посредно доћи преко нечијег „поклона“/одбацивања. Ту се налазе вести и о малом рату који се води између Беча и Београда око положаја Корушке. Преко Словеније је почело разарање Југославије и она је „напустила“ заједничку државу коју је добила 1918. године иако се у име интереса Беча борила против ње! Словенија је „отишла“, али без Корушке. Бес Беча као и кроз раније векове због тог спорења пао је на Београд 1991. године. Словенци су „поштеђени“ последица тог беса, али под условом да не причају о Корушкој.

Ловћен
– замена теза –

За Ватикан је битно да се на Ловћену даље не налази православни храм. Мештровић је ту сасвим споредан (иако то не изгледа тако). Затим, током посла срушен је врх – за њих символ планине – злочин који се више ничим не може поправити. Тако нешто нико још у свету није урадио!

– Немачка –

Године 1991. проговорила је притајена мржња Немаца према Србима због пораза у два светска рата. Наставило се тачно тамо где је Хитлер стао 1944. и одмах се приступило сатирању Срба уз подршку целог света и тврдње да је то нешто потпуно природно… Немачки амбасадори не престају да понижавају и провоцирају – као да су Срби разорили Берлин 1941. године, стрељали ђаке у Минхену, стрељали стотину за једног…

– Јасеновац –

Пуних 80 година ћути се о ужасима у том логору смрти. Завера против Срба на делу. Многе ужасе над Србима су радили Јевреји, такође логораши (С. Одић, М. Булајић…) у замену за неке погодности и обећања… Стога се тако дуго и упорно ћутало о Јасеновцу, и још увек се ћути (Пленковић се чак томе и смеје…).

– 1920. –

Као да се у целој литератури, не само оној из времена Броза, говори како се српски писци после рата 1918. године налазе у великој депресији и пишу захваћени неким антиратним расположењем. То је појава која заслужује пуну пажњу, било да се поменуте тврдње заснивају на стварном стању у народу или нечијој пропаганди широких размера, вешто вођеној. Године 1914. Србија је увучена у рат обешћу Немаца (и оних из Беча и оних из Берлина, деценијама спреманих на путу основног опредељења Drang nach Osten). Није њима сметала на путу остварења тих жеља само Србија. Она је било једино прва на удару. Бугарска и Турска биле су само привидно и привремено савезници Немаца у правцу сатирања Срба. Убрзо би и њих задесила иста (не)срећа. Ако је у том времену био коме потребан мир, то је била Србија, исцрпљена у два претходна рата 1912. и 1913. године. Отуда је врло лошу услугу толико хваљени аутор М. Екмечић (вољно или по налогу – што не би чудило, с обзиром да је иако жртва усташког покоља, тако често говорио против Срба) насловом своје књиге „Ратни циљеви Србије“ 1914.). Те године Србија је чинила оно што би чинила свака нападнута земља – покушавала је да се одбрани иако је на њу кренула моћна империја огромних размера! Као што је речено, мала ратом исцрпљена земља била је уједно скоро без ичега и зато је у потпуности зависила од својих савезника (стварних или…). Сетимо се да већ првих месеци рата је она остала без муниције и њена војска се повлачи на свом маленом простору чији пречник маневра износи свега око 100 километара. Тако је и бивало све док није добила топовску муницију и онда је наступио преокрет…
Где се ту налазе разлози за неко антиратно расположење кад је у питању одбрана отаџбине? Увек се може наићи на људе који ће у свакој прилици тражити начина да избегну учешће у рату. Морало је тога бити и у Бечу и у Берлину 1944, као и под Хитлером. О постојању таквих код Немаца се ћути – или Немци користе методе којима се такви „неутралишу“? И о томе се ћути.
Српски војник је бранио границе своје земље и притом је гинуо свестан да је то једина могућност. Зашто су Немци гинули 1914. или се 1941. смрзавали у пространствима и пустошима Русије? Да ли то значи да код Немаца нема примера антиратног расположења? Кад је о Србима реч, склоним самопорицању код дела свог народа онда се то често и упорно понавља (много пута поновљена лаж – постаје „истина“; каже се да је говорио Гебелс.
Срби као наводни победници у оба рата се упорно представљају као разочаран и депресиван народ? Како би тај народ био представљен у случају да је 1918. и 1945. био губитнички?
У разарању Србије стално се говори о „мањинама“. Како то да у Немачкој нема мањина? Или се и оне неутралишу (Јосиф Штавец – кројач 1991. једноставно постаје „Joseph Schneider“). Ето како Немац демократски решава питање мањина – максимално демократски, на радост целе околине (природну или дириговану?).
„Није искључена претпоставка да се неки од листова који су недостајали данас налазе у руским библиотекама.“ Притом се мисли на посету А. Гиљфердинга. Веровало се да је Морачка Крмчија нестала (била у збирци Радослава Грујића); веровало се да је препис зборника Житија краљева српских донет из Хиландара 1896. нестао (нађен у заоставштини Ј. Томића); шездесетих година откупљено је неколико рукописа за које се веровало да су нестали у погрому српске књижевности из 1915. године…
Део сувременика бомбардоване и од Хитлера уништене Народне библиотеке 6. априла 1941. године отишао је у гроб са убеђењем како је могуће да су тада пред бомбардовање за транспорт припремљени рукописи нечијом препреденом вештином „уклоњени“ на време, пошто трагова о њиховом уништењу нема. Треба подсетити да је на том месту после рата била постављена бензинска пумпа (случајно?). Зна се колико посла треба обавити при постављању такве пумпе. Уколико је могуће, треба се обавестити шта је током тих радова нађено? Завод за заштиту је на то место дошао тек 1976. године.
Драгутин Костић као студент ради препис Теодуловог рукописа Теодосијевог списа из 1336. Костић се касније бави блиском тематиком али као да се није бавио Теодуловим преписом. Ништа не говори о неком свом искуству и налазима са тог посла.
Године 1941. спаљена је Народна библиотека. О томе као да се ништа не зна (?) од преживелих предратних корисника и њихових белешки, већ само оно шта је рекао С. Матић (???)
Године 1920. био је пожар у манастиру Враћевшници, где је уз остало нестао и низ сликарских радова песника и сликара Ђуре Јакшића…(??)
У 10. веку Арапи са Крита, тако блиског престоном Цариграду, отежавају путовање морем сталним нападима на путничке бродове, а потом и на житеље Атоса. Каква је улога државе која расипа снаге по далеким ратиштима у циљу очувања тада простране земље? Тада не чуди стање Свете Горе док око 1307. страда од Каталанских банди. Византијска држава се показала и тада немоћна, а главни терет поднео је Хиландарски игуман Данило, каснији српски архиепископ.
„Удвајање патрона обично је последица појаве и јачања новог култа у оквиру већ постојећег светилишта.“ Понекад нови култ сасвим потисне старији/основни.
У писању се среће и појам „Манастирић“ (монидрион) (користи га и Р. Грујић). У српским писаним изворима тог израза нема. Среће се у грчким текстовима који се односе на територију византијске државе.
„Племениту наду Мјур Макензијеве и Ирбијеве да ће „занимљиве испоснице… постати предмет интересовања и заштите чим се њихови европски путници упознају“ потоње време грубо је изневерило.“ Није се то случајно десило. Срби мало обраћају пажњу да су вековима због своје бунтовности били подвођени под појам „ГОИМ“ (израз са више значења, али увек са незгодном поруком). Срби су били „ГОИМ“ и под Турцима (није се смело рећи да је неко Србин, што су Бугари масовно користили); Срби су „ГОИМ“ и под Бечом (реч „Србин“ се доследно замењује изразом „Илир“), од Венеције („Морлак“); Срби су били „ГОИМ“ под Хитлером (Геринг на молбу да код Хитлера нешто чини за Србе током рата кад су сви данашњи „антифашисти“ и „демократи“ под Хитлеровим вођством на разне начине уништавали Србе и присвајали њихову имовину – о чему се услед опште погибије и застрашености не води рачуна – одговара „Знате ли да данас Фиреру нико не сме да помене српско име?“): Срби су „ГОИМ“ и у време Броза (под максимом „слаба Србија – јака Југославија“); Срби су Југославију створили, а мудрошћу Броза проглашени као највећа опасност за њено постојање. Показало се то и 1991. кад су сви од Броза створени проглашени за „конструктивне“ журили да што пре спале ту исту Југославију (додуше и све Србе заједно са њом, у чему им је помагао цео свет). Истине ради, треба рећи да Броза нема већ преко четрдесет година, али „ГОИМ“ ознака за Србе остаје и даље…(?)

„Еколози“ (стварни или манипулисани) се брину за чистоћу ваздуха и боре се против термоекстрема и струје добијене из угља. Уместо тога се залажу за израду централа на нуклеарни (атомски) погон. Понуда је велика као и избор – угаљ или нуклеарке (потенцијално бомбе) Са угљем и димом би се некако и преживело. Са нуклеаркама (зрачење – експлозија – зрачење) живот је више угрожен.

Прича о односима Срба и Рима током средњег века, у време моћне српске државе још увек су без праве научне обраде. Патријарх Пајсеј у свој беди у којој се Срби и сви православни хришћани 1642. налазе смогао је снаге да поручи Риму „Вама је све могуће, али…“ Познато је уз какве и колико жртве су православни умели да се отргну сталним настојањима Рима. У том контексту тешко је разумети поступке српских владара кад је Србија била моћна земља, који се налазе у скоро трајним преговорима са Римом. Могли су они да буду и лишени искрености, али треба дати одговор – зашто се у такве преговоре уопште улазило?

Школовани „интелектуалци“ из кабинета са поносом истичу фразе „рат свих против свих“ као доказ своје учености. Из добре „сигурности“ говори се у циљу модерности о општости и корисности што жешћих и чешћих сукоба. Притом, не види се да су они свесни бар трунке тежине тог стања.

Miracula – Призренске цркве патос, Дечанска црква, Пећка припрата, Банско злато, Ресавско писаније (живопис). Од пет црквених објеката ту поменутих три спадају у групу владарских задужбина (Бањска, Дечани, Призрен). Ту су друкчија мерила од оних којима се служи савремена наука. По њој списак поменутих чуда „којих нема нигде“ био би знатно дужи, почев од Студенице…
Кад је реч о Студеници не може се остати равнодушан, али ни лишен низа енигми. Као да тада нису постојали људи естетичког талента. Дозидани део, такозвана Радослављева припрата, много „штрчи“ – њој ту није место. Складна задужбина оснивача династије остаје „прогутана“ незграпном накнадном припратом која би чак могла и требало да буде саграђена на другом месту и могла би да функционише и као посебни самостални манастир. Њен идејни зачетник и каснији градитељ као да су терали некоме инат и као да су хтели да истакну своју надмоћ над неким који није могао да се брани (упокојени велики жупан/монах Симеон).
Уместо тога, каснији градитељ у Студеници (тачно сто година после) краљ Милутин познат као велики задужбинар широм православне васељене поступа одмерено и примерено. Свестан да улази у сакрални простор Немањине задужбине (захвалан што му је омогућено да се и он на символичан начин нађе у њему), поред храма посвећеног Богородици велики владар из лозе Немањића гради само „капелу“ са исто тако скромним посвећењем. Ако је некадашњи владара и потоњи светитељ имао смелости да своју задужбину посвети Богородици, Милутин се усуђује да своју ктиторију посвети родитељима Богородице Јоакиму и Ани. На тај начин у још већој мери постављено питање смисла градње такозване припрате која жели да влада тамо где јој није мсто. Може се рећи да је ово злонамерно размишљање пред онима који су под утиском свеопште беде српске историје током времена већ довољно свикли да све примају „онако“, као предодређено (извршење неког и нечијег плача) и да у таквим околностима друкчије не би ни могло не би требало бити.

Код Латина службе у цркви се одвијају као у време снимања комунистичких филмова. Треба подсетити да се ти чинови свесно припремају за директни телевизијски пренос намењен заинтересованима у целој земљи. Прво у клупама је много више празних него заузетих места. То је успомена на покоље из 1941. и прогоне из Крајине (док се истовремено „гледатељство“ згражава над геноцидом у Канади од пре више од једног века, а потом и над свим осталим примерима геноцида). Старосна структура верника по клупама распоређених лако се може претпоставити. Оно што привлачи пажњу јесте структура хорова који ту учествују, а потом личност самих диригената. Ту се тек види како су они састављани као да је вршена негативна селекција. Некадашњи режисети поменутих филмова не би требало да иду далеко и брину о томе како да саставе фиктивне хорове. Довољно би било да се пренесу у време после 80 године и сниме оно што затекну у реалности. Важно је подсетити да састави званичних хорова независних од верских обреда које такође телевизија преноси дају уобичајен, очекивани изглед, без „екстрема“ у лошем смислу…

ИНВЕРЗИЈА – у књижевности старе српске државе примећује се једна колико занимљива толико и значајна појава. Око 1200. године, као временски удаљеној од нас, ствара се више дела и у њиховом настанку учествује више писаца неко у времену стотину година (1300) или две стотине година (1400) касније. На челу списка старих српских писаца (као још у много чему другом) налази се син оснивача српске државе и династије, уједно и оснивач самосталне Српске цркве Сава. Саставио је Хиландарски типик, Карејски типик, Студенички типик. Сваки од поменутих списа има своју конкретну намену. Хиландарски типик је прерада Евергетидског типика, сторен за потребе српског манастира Хиландара на подручју Свете Горе. Сава није могао да много истиче тај свој рад већ је морао да се „брани“ пред околином која се није обрадовала било каквој новотарији. Света Гора је живела својим устаљеним ритмом вековима и ту се не осећа потреба за неким изменама или некаквим допунама у које се могао прибројати и новонастали Хиландарски типик.
Карејски типик је намењен регулацији начина живота у Карејској ћелији, основаној од Саве. То је већ изворно дело (?) за које није познато да постоји неки грчки предложак. Њиме се предвиђа посебан начин живота до тада Грцима непознат па није ни могло да буде отпора његовој појави. Затим, за потребе матичног храма у земљи манастира Студенице (мајке свих цркава) настаје Студенички типик, стварно прилагођен Хиландарски типик за околности манастира ван Студенице (?Свете горе). Крунско Савино књижевно остварење јесте Житије његовог оца, некада великог жупана, а потом смерног монаха Симеона. То житије јесте први од три списа биографског карактера која се односе на једну исту личност. Млађе житије Немање потиче од његовог другого сина и наследника на владарском трону – Стефана. Треће Немањино житије потиче из пера највећег српског писца из старе државе – Доментијана (1264). Рађено је по налогу Немањиног унука краља Уроша и то десет година после састављања житија првог српског архиепископа Саве (1253). Постоји низ разлога што се (млађе) Немањино житије као спис сматра слабијим остварењем од Савиног житија. У првом спису није се знало да ће се после десет година писати Немањино житије као посебан састав, те је стога 1253. у оквире Савиног житија унет и низ битних елемената из Немањиног живота. Стога се при састављању Немањиног житија није могао избећи низ понављања оног што је већ речено пре десет година. Само тај детаљ био би довољан да умањи вредност каснијег списа.
И поред све ове и документарне и уметничке вредности поменутих списа, чији је додатни значај у томе што се они налазе на почецима самосталног стварања код Срба они су сачувани у малом броју преписа, што значи да су мало читани – појава за коју се не може наћи убедљиво објашњење (?!)
Следећих сто педесет година „покривено“ је израдом само једног зборника ствараног током деценија од више особа различитог начина рада и поимања о значају и потреби свог посла. Обимни реторски списи са мало конкретног у себи смењују се са тзв. житијним белешкама од којих хроничар нема велике користи. Зборник се завршава списом где фиктивно надилази реално (зна се о реалности из осталих извора) и за ту појаву не може се наћи јасно образложење.

Често кроз историју Срби су усамљени у „сукобу“ са тренутним моћницима – било зато што су Словени или зато што су православни. Жалосно је кад кроз векове због мржње према Словенима или према православнима хришћански запад помаже исламску Турску у њеном сатирању хришћана из мржње према православнима. Око 1630. латинска Венеција прави споразум са Турској у Далмацији (Ист.часопис, том 34) – на српском простору започне рат са Турцима, док се Срби не побуне, онда се нагло повуче и остави Турцима простор да уништавају Србе. Венеција тако чини из расних разлога Романи/Словени. Кроз векове Влашка има повлашћен статус у оквиру Турске. Што је било тако, то је заслуга латинске Европе која има своје интересе и агенте у Турској и користи те погодности.
Шиптарска „наука“ често прави замашне „излете“ на штету Срба кроз очите нетачне тврдње и измишљотине. Занимљиво је како европска културна јавност у таквим случајевима уме да „жмури“ док се истовремено размеће својим тврдњама о некој објективности и критичности. Та и таква тобож објективна наука реаговала би брзо и врло бучно кад би се са српске стране макар и покушало тако нешто. Говори то довољно и о „слободним“ интелектуалцима и о наводно слободним универзитетима. Додуше, они и јесу великим делом током свог рада и спремања стварно слободни. Само се повремено „ангажују“ у правцу деловања свог „инвеститора“, а потом су опет „слободни“ невини и наивни. Обично човек највише прича о ономе што нема: гладан о хлебу, непоштен и поштењу… Тако и „слободни“ интелектуалци чезну за оним чега немају – већ сам епитет. „слободни“ који користе при навођењу свог занимања већ довољно говори или бар побуђује на опрезност при сусрету са таквим особама.
При раду на старој српској књижевности често се некако наилази на неке наводно бугарске изразе, редакције (?!). Кад је у питању конкретна бугарска писана грађа на бугарској се скоро не наилази. Та тематика завређује много већу пажњу и опрезност аутора.

Конзумерство/аскетизам

Потрошачко друштво је саможиво. Трчи се за новцем и онда по могућности троши неумерено и далеко изнад реалних потреба. Нема интереса за потребе и невоље околине. „Сит гладном не верује.“ Оно што се има мора се што пре утрошити па и за непотребно.
Аскеза – у једном свом облику иде у правцу да потрошњу сведе на најмању меру да би се тиме, ма и посредно, омогућио живот и опстанак што већег броја јединки. То је сасвим супротно потрошачком менталитету. По верском схватању на тај начин се омогућава и већи број житеља у будућем вечном царству. Колико ће таквих бити зависи искључиво од воље и учешћа самих родитеља.

„Намештаљке“

Смена је извршена у петак; (званично) Павле је умро у недељу – случајно?!

Са стране гледано теза о боравку Душана на Светој Гори 1347. и веза тог боравка са неком епидемијом ипак остаје само теза. Тачно је да је Душан тад био на Светој Гори… Епидемија је било увек (кад их већ има и у нашем веку – што је само један изданак праисторије доспео и до нас – да опомене да се не уљуљкамо у убеђењу како живимо у некој „историји“ довољно и сигурно далеко од праисторије. Како се Света Гора чувала (?) од те епидемије то представља питање за себе. О животу ове области која траје преко хиљаду година зна се ионако мало, па се мало ко може да усуди да пита и о њеном односу према епидемијама. Епидемије су постојале често (увек) и само су мењале места. Људи са Свете горе су у додиру са многим људима из околине као и обратно – многи су у додиру са Светом гором разним поводима.
На више примера српских писаца такозваних реалиста може се показати толико случајева незнања онога о чему пишу. Толико пута помињана и радо читана „Прва бразда“ Глишића доживљава се са општом топлином и поред низа немогућих ситуација на које се тамо наилази и све се оне примају „без остатка“. Може удовица Миона да има идеје и планове, али ситуација (сем у машти писца) то не дозвољава. Држање теглеће стоке у задружним кућама није једноставно; може да цени значај школе, али требају (пред)услови, школу треба довести до краја (ако се стане на пола пута све се губи). Искусан орач и искусна стока нису сами довољни за почетак орања – овде је неук и нејак дечак коме би помоћ сестре у почетку орања била неопходна.

Непристрасан, потпуно објективан аналитичар са стране и поред крајње добре воље не може да се унесе у заплете српске реалности. И несвесно и невољно он би лако постао „талац“ Србима наметнутог замешатељства. Пресудне су од Броза наметнуте границе (које тада бар јавно нису тако цењене ни доживљаване) друга је ствар што Фиреровој намери оствариваној преко Кола и Меркелове у потпуности иду на руку, верни Брозов следбеник Слободан Милошевић великодушно је у наслеђе оставио слику Брозове Србије као нечег што једино Србији припада и на шта Срби имају право. Великодушно је у циљу додворавања моћнима ради што дужег останка на власти отписивао све остале српске области као „несрпске“ и дао признање Брозовим „државама“. Колико би времена добронамерном странцу било потребно да уђе у проблематику, а онда да покуша са решавањем свих тих „лавирината“ Брозове (односно Ситон Вотсон) подмуклости? Шта онда преостаје најчешће полуписменом конзументу наводних медијских (поштеније речено „диригованих“) квази извештаја?
Бугари сањају о границама које су им Руси дали 1878. и сматрају да је то њихово које су им други отели. Хрвати сањају о границама које им је дао Хитлер/Броз и убеђени су како је то њихово. Још пре ратног сукоба 1991. причало се како је Горбачов током боравка у Дубровнику одговорио кад су се Хрвати жалили на Србе: „То је једноставно, тамо где се налазе Срби то није ваше!“ Тако се и очекивало, тако је и почело, а потом и требало да буде! А онда…
Српски писци звани реалисти показују основно незнање. Један ће рећи како се током падања снега: „у даљини чује песма пијаних људи.“ У таквим приликама свако биће изражава своју немоћ и у сусрету пред надмоћном стихијом тражи неко склониште. Нико у себи не осећа толико снаге да би могао да пева. Другом приликом писац о својој јунакињи каже: „Вратила се кући певушећи неку песмицу.“ Писац ствара преко своје имагинације целу садржину приче – њене јунаке и њихове поступке. Притом, допушта му се да закорачи мање или више у свет немогућег… При стварању среће се много детаља – само не зна коју песму певуши његова јунакиња (?). Новији писац зна и размишљања своје јунакиње и то у критичном моменту, само тобож не зна садржај разговора њених родитеља (?).
Јанкова прича о малом свирачу Милићу лако се чита и њен садржај памти. Великим делом то је услед срећног оздрављења после прележане болести. Постоје и друге његове приче сличног садржаја, али са реалним тешким током и нежељеним исходом. Оне се нерадо читају и о њима се нерадо прича, пошто ту владају суморни тонови. Ту делује механизам идентификације. Оно што се цени као жељено и пријатно привлачно је и у литератури…

Монографија о Милешеви (1963) показује и степен тадашњих штампарских (не)могућности. Црно-беле фотографије су на посебним страницама књоге (не могу да се „уклопе“ у странице са текстом). Фотографије у колору су „засебне“ или се накнадно лепљењем додају.

„Главни сликар је осталим мајсторима директно на зиду записивао црвеном бојом где ће ставити који лик; по језику бележења се види да је сликар протомајстор био Србин“ (Милешева)
„Страх од рушења смело контруисане куполе обузео је прве мајстворе Милешеве. Верујући у чудотворну моћ знакова који утврђују цркву, они стављају – испод пандантифа – обим дискоса“.
„Распоред циклуса у Милешеви одвија се у супротном правцу од уобичајеног. Место да слике теку с лева на десно и одозго на доле, оне се ређају здесна на лево и пењу се у висину.
„На оштећеном северном делу источног зида остали су Свети Сава Српски и вертикално напола пресечени Свети Симеон Немања… На јужном зиду до Јелене насликан је владар с круном у сакосу са лоросом и акакијом у руци. До сада се обично претпостављало да је овај загонетни владар са истрвеним натписом или Јован Асен II, победник код Клокотнице, отац Белосаве и таст краља Владислава, или цар Алексије Комнин таст Стефана Првовенчаног…“ Пресечени лик Немање може се узети као символ српске историје, а лик владара са избрисаним натписом је и даље загонетан за историчаре уметности.
Свети Вит као лекар само у Пећи поред гроба Данила II. „У Милешеви се неочекивано огромна фигура светог Стефана може једино протумачити жељом младог краља Владислава да свог „венцоименитог“ заштитника и имењака нарочито прослави… Колосални лик светог Стефана испред Ђаконикона њему посвећеног упућује на претпоставку да је Владислав крунисан у Милешеви. На западу су у средњем веку краљеви често крунисани пред олтаром светог Стефана…“
„Мајстори у стваралачком жару импровизују свој стил – не лаком игром позајмљивања, већ заиста гигантском снагом гомилања онога што им је као уметницима највише импоновало – створена је у наосу Милешеве богата ризница…“ Тај рад сазрева у Сопоћанима.
У Милешеви позадина фресака покривена златним листићима. „Употреба злата у византијским фрескама сасвим је ретка.“ Користи се у одређеним приликама, ограничено. Златом се постиже већи ефекат приказивања.

Препотентност људи 17. века у условима ропства – без средстава и оспособљених лица покушавају да „допуне“ оно што је урађено под несравњиво бољим условима своје државе, а потом у ропству оштећено (?)

Одредбама Беча по окупацији Београда (1915) укида се ћирилица (деца су кришом учила ћирилицу са сачуваних кутија) и 1941. у појединим областима се званично укида ћирилица. Вештина Броза између осталог састоји се у томе што Срби сами остављају своје матично писмо. Срби пролазе како и „треба“ да пролазе кад су „гоим“, али Хрвати шта су урадили (кажу оживели су своје писмо – глагољицу?). Не окренули су се Латинима (који их презиру „њему је Sclavigena у души мрзак био“ – И. Руварац) и преузели њихово основно писмо које су имали од „почетка“. То и такво писмо су пригрлили као своје најрођеније. Као што су Словенци одласком (разарањем) Југославије за утеху добили Корушку.
„Србија је још једном васкрсла из гроба Косова поља (…) и из колубарског врела црпела током читавог једног века горду храброст за највеће битке.“ (М. Харден 1914)

„О Ваљевском разговору или разговорима (јесен 1914) не може се на основу данашњег стања истраживана ништа поузданије рећи сем да је нешто било о ономе што се догађало у Нишу.“

Кроз литературу се губи равнотежа кроз однос према збивањима на фронту/терену где се жртвују животи и до израза долази вештина и одлучност бројних за рат одређених појединаца који наступају вољно и крајње пожртвовано, и позадинске „администрације“ из добре заветрине о чијем раду остају писани трагови па и каснија „историја“ (или пре утисак о њеном постојању и деловању) више помиње те „административце“ него праве учеснике оружаног сукоба.
„Гомирје“ – 1) манастир; 2) место код Копаоника

Цариград као центар државе која траје једанаест векоца (што је за наше појмове незамисливо – од времена Светога Саве је прошло осам векова, од чега је више од половине проведено у ропству). За толики број векова много је урађено и на црквеном плану. Било је и ту, као и у политичком животу државе и успона и падова. Град који је доживљаван и као центар православља у чијим светињама се под утиском величанствених богослужења није знало да ли се живи на небу или земљи умео је да постане место где је у том тренутку истинитост православља била највише угрожена (као нигде на планети у том моменту). Ипак, живот Цркве умео је да досегне и тако светле тренутке који се више неће срести. Овом приликом ће се истаћи само дубина богословске мисли и рад на усавршавању и продубљивању символике богослужбених чинова. Стога изгледа невероватно да Цариград са толико могућности и толико учених и подвигу склоних људи у питању богослужбеног поретка заостаје за толико пута прегаженим Јерусалимом и прихвата примере његовог поретка. У поређењу са преузетим из Јерусалима, оно што се дешава у том погледу у сигурном Цариграду личи на „хаос“.
Кроз рад на општој историји Цркве доста лошег се може срести кад је реч о положају Цркве у римској империји. Притом се занемари да та држава ма како се о њој говорило пружа могућности да хришћанство у тако тешким условима ипак опстане и постепено доживи потпуну слободу. Јерусалим је центар хришћанског света (формално) али није могло хришћанство одатле да се шири системом концентричних кругова, већ је могло да се шири по најближој околини а највеће успехе је постизало кроз ширење према Западу јасно преко трновитих успеха. Тада није било ислама који настаје седам векова касније. Па ипак хришћанство није могло да се шири на исток у првом реду због Персије где је у односу на хришћанство постојала апсолутна искључивост. Тако је било и у политичком погледу. Византија је вековима водила исврпљујуће ратове са Персијом, где су на походима хришћанске светиње од Персијанаца страдале као од најгорих противника. Давно је запажено да је и Византија у својој обузетости проблемом Персије мало рационално поступала, што се кроз историју често догађа. Рушењем Персије као вековног противника отворен је пут за једног далеко већег, којег се никад више неће ослободити – отворен је пут за наступ арабљанске превласти.

„Вештом политиком Саве Немањића, изборена је самосталност Српске цркве. Монаха Саву су 1219. године Византијски цар и патријарх прогласили у Никеји за првог српског архиепископа…“ Скоро два века се током расправе о настанку Српске цркве пажња усмерава углавном на успех тобожње Савине вештине. Притом се углавном мисли на стање настало у Византији после пада Цариграда под власт Латина и успостављању два супарничка центра у Никеји и у Епиру. Вођен тако погодним моментом постојања грчке подељености Сава наводно одлази у Никеју вођен својим саможивим циљем из Свете Горе. Занемарује се да је тадашњим путовањем Саве успостављена прва веза Свете Горе и православног Византијског цара који је све до 1312. био властан за подручје Свете Горе. Потом, заборавља се да је то време папске „свемоћи“. Довољно је подсетити на писмо из Рима у Русију где се не пропушта рећи да је Византија пала и хришћанима преостаје само веза са Римом као начин опстанка. У таквим околностима Сава, о чијој храбрости се знало и по низу других прилика, савлађује бројне опасности путовања и одлази у немоћну Никеју као месту само формалне снаге (ту су православни цар и патријарх) без неке посебне фактичке моћи и ту преговара о оснивању нове архиепископије негде тамо на далеком „западу“: Никеја, цео православни свет и сам Сава се налазе на истом послу – дати подстицај животу скоро замрлог православног света.
Лако је Савином биографу Доментијану кад говори о релацијама Исток-Запад. Србија је на Западу – Сава је посвећен за епископа на Истоку, на Истоку је и колевка православља – Јерусалим. Географија се поклапа са фактима и обрнуто. Шта би се десило да је Доментијан радио у некој области источно од Јерусалима (ако може бити нешто „источније“ од Јерусалима као извора нашег живота). На шта би личило да биограф говори како је Сава отишао на „запад“ и доноси православље на „исток“?

„Није се лако могао мењати говор православних слика, а да се то не запази и да се не замери.“

Михаило Пантех: „Србин маломерни и опет зазвечи. Узнесе се семе његово код оних који живе око њега.“ Раскош сиромашне и зреле Византије и богатство у расипању богате Србије сусрећу се у време краља Уроша. Јасно је на којој страни је здравије ткиво и коме у предстојећем времену припада већа предност. Док у Светој Гори живи и ради… последњи ученик Саве највећи писац старе државе у земљи настаје владарска задужбина Сопоћани, највећи и градитељски и сликарски подухват свог времена. Од просека се нарочито издваја величанственошћу сликарских представа. Опет, толико велико и сјајно време остаје без пратеће „структуре“. Историјски извори о владавини тако великог владара и настанку његове задужбине ћуте. Повеље се односе на споредно. Биограф епохе Данило о том времену, истовремено о времену кад је сам рођен говори сасвим суморно. Тако се поред осталог минимално сазнаје и о настанку његове главне задужбине манастира Сопоћана. Мало се знао и о настанку задужбине његовог брата од стрица кнеза Стефана, сина кнеза Вукана, манастира Мораче.
Тамо где нема фактографског податка који обавезује, сви и свуда примају без поговора. Истраживачи су принуђени да се ослањају на своја запажања, искуство стечено на одређеном послу сличне природе и коришћењем аналогија уколико их има. Види се то управо на примеру кад је у питању процена времена настанка Сопоћана (В. Петровић, Н. Окуњев, М. Пурковић, С. Радојчић, В. Ђурић, Р. Николић, С. Мандић…). Скоро сваки од њих има своју процену у коју искрено верује (не иде за њом из ината) и своје аргументе за тврдњу коју жели и да докаже. Градња храма траје више година – припреме, зидање, осликавање – и никад се не може рећи кад је нешто започело као ни кад је завршено и који моменат у раду би то био.
Код Срба, и кад се не би познавала политичка историја могло би се рећи кад су били ратовима принуђени на пуко преживљавање (реч је о одбрамбеним „пасивним“ ратовима, сведени на покушај одбране). Стаје свака активност на културном плану, а у библиографијама како целог народа тако и код појединаца се прате вишегодишње „празнине“: како 1914. – тако и 1941. године престаје објављивање књига, градња храмова… уместо тога, много је вести о рушењима и уништавањима…

Намере и планови у вези са подизањем извесног храма се мењају током градње. Срби немају сталну престоницу што на први поглед можда и није тако важно, али изгледа да се при крају династије Немањића показало као кобно. Уместо династије која води државу око два века земљу после смрти јаког владара цара Душана долазе до изражаја обласни господари од којих ниједан не може да се ослони на предности које „кандидатима“ за управу државом даје његова управа престоним градом. То је подједнако и психолошки проблем. Теже се удара на онога који уз остале (пред)услове за владање држи и престоницу. Сахраном Стефана Првовенчаног у Студеници Сава као да се нашао на путу да од овог места створи центар у коме ће сви потоњи владари зажелети да ту нађу последњи покој. Од те идеје се касније из још непознатих разлога одустало и Стефан Првовенчани је пренет у седиште архиепископије у Жичу. Тиме се ствара преседан и улази у епоху „самовоље“ српских владара у односу на своје потоње сахране. На први поглед све је „онако, „природно“, безначајно, а онда се види да често нешто цењено као безначајно постаје битно са великим последицама. Сава није ништа рекао о свом месту сахране, што је дало могућност Владиславу да га у циљу већег угледа свог манастира Милешеве ту сахрани. Архиепископ Арсеније одлази са трона да болује у Црнчи а потом је сахрањен у Жичи. Једном пренет Стефан Првовенчани из Студенице у Жичу дао је могућност краљу Урошу да га из Жиче пренесе у своју задужбину Сопоћане. Томе је допринела и угроженост Жиче, смештене на крајњем северу земље, од спољних напада. Седиште Цркве се сели из Жиче у Пећ, а Стефан Првовенчани се из Жиче преноси у Сопоћане. Оно што долази касније само је логичан след ранијих поступака на том плану.

Грачаничка повеља исписана је на зиду на месту мало доступном обичном вернику. Такав начин саопштавања текста оснивачког акта није уобичајен по свим задужбинама, али није ни једини. Овом приликом се чини осврт због „економије“ простора која се практикује током израде од 53 реда: „Првих десет редова су јако збијени, а онда је вероватно писац приметио да има довољно места, па је остатак текста растреситији…“ Сличан поступак око „економије“ простора среће и на чувеном везу монахиње Јефимије (постојање ширих и ужих редова). Мање је вероватно да се „маневри“ такве врсте врше током рада (шири и ужи редови), већ се таквом послу плански приступа пре почетка посла.

Слика пророка Илије у Морачи привлачи пажњу и посматра се на широком свеобухватном плану. Слика овог пророка налази се и у Грачаници, и у њеном оквиру се налази и текст исписане манастирске повеље. Иако је на таквом месту, привлачи мању пажњу од циклуса из Мораче.
Има основа да се верује како је текст повеље исписан на храмовном зиду сажетији од онога исписаног на папиру у виду акта. То је немогуће проверити, јер нема примера да су истовремено сачувана оба облика текста (исписана и на зиду и на пергаменту).

Руски научних Гиљфердинг не може да се начуди „овдашњим Србима што су тако равнодушни према споменицима своје рођене прошлости… што у Србији није још нико помислио да је нужно скупити и сачувати рукописе, којих, по свој прилици има доста по тамошњим црквама и манастирима.“ Учени Рус долази из моћне богате имеприје (и по оном: сит гладном не верује), далеко је од мучног војничког „престројавања“ поробљених Срба који су у истом стању као и данас (кад су као „гоим“ захваћени менталном сидом и кад их „уче“ давно заборављеним колонијалним методом штапа и шаргарепе). Рус се креће слободно, заштићен „европским“ имунитетом који ни данас не важи за све. Обичан Србин не само онај који живи као турски поданик не би могао ни да се креће по поробљеним областима, а камоли да се бави неки изучавањима и још мање прикупљањима књига, исписивањем записа…

Никанор – грачанички епископ својом ученошћу се издваја међу свим Србима тог доба (донекле му је близак патријарх Пајсеј који живи сто година касније). Добрим делом је одговоран што се Срби нису осамосталили у већој мери у црквеном погледу око 1530. Сматрао је да њему као ученом припада водећа улога. Околина није мислила тако. Она је на водећем месту желела да види Павла епископа Смедерева. Тада се Никанор обраћа уз спремност на издају грчкој јерархији за помоћ.
Никанор ће остати упамћен и по томе што је основао у епархији штампарију 1539. Данас је позната само једна књига израђена у тој штампарији – Октоих петогласник – па се верује да је то и једина. Ако се призове у помоћ логика, очекивало би се да је пре тога издата и књига – Октоих првогласник (друго је питање, што она није сачувана па се за њу не зна и не претпоставља да је постојала). Лакше је претпоставити да је постојао и Првогласник него да је обрнут случај.

Музеј СПЦ чува реверс на земне остатке цара Душана који су чувани у оставштини Радослава Грујића и тада су пренети ради свечане сахране у Маркову цркву. Реверс је потписао ђакон Ђорђе Жунић, шеф кабинета патријарха. Својевремено је Радослав Грујић радио на ископавању задужбине цара Душана код Призрена и том приликом нашао и издвојио његове остатке и са собом донео у Београд…
Својевремено је 1941. над Србима извршен геноцид према коме се Европа 80 година понаша равнодушно, као да се није ни десио. Наставила је Хитлеров однос према Србима као „гоим“ (нешто презира вредно). Тако је радио од исте лицемерне Европе велики „демократа“ Јосип Броз кроз наметање од њега наметнутих и одржаваних кажњеничких граница земље, врло сличних оним које је зацртао Хитлеров „геније“.

Године 1620. патријарх Пајсеј користи оловне покриваче за заштиту појединих храмова. Не би се рекло да је то био разуман поступак. Иза њега је већ било понашања освајача према оловним крововима старих здања. Њих је занимао само оловни покривач – судбина откривених храмова није их се тицала. Пролазиле су деценије па и векови да осиромашен и заплашен народ није могао ништа да учини на заштити старина. Десило се то и са манастиром Грачаницом – оловни кров је добила 1620, а два века касније тај кров је однет одлуком моћног паше. Давно се тим питање позабавио и народни певач. Он „антиципира“ целу проблематику и ставља у уста својих јунака све оно што ће падом државе задесити скупоцено украшене задужбине. Његове речи су „одговор“ на намере појединих ктитора да пред крај државне самосталности наставе са градњом на исти начин као што су чинили преци који су пре њих живели у слободи.

Грачаница: „Погледајте је, ништа на њој није случајно. Њу није градила простота, већ крајња душевна сложеност. Пуна је изузетних решења која тешко могу разумети они који нису архитекти. Куле које држе куполе померене су у односу на своју средишњу осу. То је учинио неко ко је тачно знао да се тиме постиже учинак елеганције и такође да се тако нешто постигне потребно је много теоријског и практичног знања. О, шта је све овај градитељ знао.“
Случај Београдске (мачванске) и Браничевске епархије крајем 13. века и њихово наводно припајање Српској цркви може се посматрати и на начин друкчији од уобичајеног. Припадност православљу се не може мењати из дана у дан (час је ту православље, час није…). Овде је реч о „континуитету“ присуства Српске цркве на овом простору још од Савиног времена. Мисија Саве угарском краљу (око 1220) још увек у науци није разматрана. Начини црквеног присуства могу бити различити (мање или више директни). Изворна подлога о стању Српске цркве у целом средњем веку је „танка“, ни приближно блиска комплетној.

„Цар унијата Михаило Палеолог поништава рад Српске архиепископије (од 1219) и трновске патријаршије (од 1235), „подвлашћујући их поново власти Охридског архиепископа“. – (Шарл Дил). Овакав став француских научника прихвата и српска наука. Питање је да ли једном учињен „уступак“ Срба овом приликом црквена аутокефалност може бити тако једноставно укинута нечијом (само)вољом у редовним приликама кад српска држава нема потребе за споразуме са Римом као што то чини Цариград. Повезивати византијске невоље око Лионске уније са животом Српске цркве је неосновано и писање о томе јавља се из потребе аутора текстова да нечим прошире и испуне своје излагање. У крајњој изворној оскудици људи се довијају како да прошире своје излагање.
Охридска архиепископија је специфична црквена организација у Византији која се само донекле може упоредити са Црквом на Кипру, која своје корене вуче из одредби Трећег васељенског сабора. Њеног постојања и особености дотиче се више писаца током живота Византије. Ставови појединих аутора изворних текстова о Охридској архиепископији се знатно разликују и само одсликавају начин размишљања тадашњег света склоног да корене извесних појава тражи у ближој или даљој прошлости и сходно томе конструише одговарајуће „теорије“.

Позната су два имена синова краља Уроша – Драгутина и Милутина. Драгутин је збацио са трона оца Уроша и завладао земљом. После неколико година пада са коња и стога је на брзину власт преузео млађи брат Милутин, који влада следеће четири деценије. О односима два брата расправе трају дуго. Највероватније оне потичу из недефинисаних односа током смене на власти (1282). То је дало повода за каснија различита (у складу са својим интересима) тумачења, а затим и понашања која понекад прелазе и у ратне окршаје. Овде се чини осврт стога што биограф поводом смене власти за Милутина каже да је он „најмлађи“ (??)

Слава – Постоји известан поредак у погледу распореда Славâ. При том се водило рачуна о климатским и сезонским разлозима. Највећа концентрација је између Лучиндана и Јовањдана. Завршени су пољски послови (има се времена и због дужине ноћи, долази период хладнијег времена), нема покварености хране услед врућине… По Радославу Грујићу, на подручју Крајине одакле је и сам био родом честа је слава Часне Вериге. Она би била млађег и уједно заветног порекла. Често су појединци као припадници аустријске војске у ратовима доспевали у ропство и као успомену на избављење у знак захвалности узимали ову Славу. По Б. Ћирковићу, они који славе Светога Саву су каснији повратници са ислама – у извесном критичном моменту су под притиском у циљу опставнка мењали веру, а онда су се у повољнијем моменту враћали на хришћанство. У приликама кад су спас морали да траже бекством у неку другу даљу област у циљу „затурања“ трага, мењали су Славу и тако се лакше штитили од Турака. Из више разлога је неповољна слава Лазареве суботе, јединог дана када се у Триодском периоду Великог поста овај чин врши. То је време строгог поста, залихе намирница су потрошене, а и кад нису – лако пропадну. Набавка рибе је била тешка… Па ипак, број свечара везаних за ову Славу није мали, што је чињеница која спада у област тешко објашњивог.

Римски понтифекс је посетио острво Лезвос, где се налази велики логор „избеглих“ из исламских земаља. Из често примењиваних пропагандних разлога, дотични глуми хуманост… У некадашњим приликама десило би се оно што се често види кроз протекла столећа у понашању Ватикана (обави се истребљење, „појео вук магарца“ и живот тече даље). Наставља се прича о хуманости. Овде је занимљив један детаљ. Присутни не знају језик али схватају да их је посетио неко „значајан“. Они га називају „…оџа“

Још увек се на појаву наводно нове нације „бошњаци“ гледа као нешто успутно, пошто се сматра скорим и новотаријом. Није реч о новом. Та појава је стара преко сто година и њен творац је Бењамин фон Калај. Појава је дошла до израза после Сарајевског атентата 1914. године. По званичној терминологији становници Босне сем Латина су „Бошњаци“. Ту би ако би се било доследно спадали и Принцип са својим друговима, пошто су житељи Босне као рођени у њој. Беч не би био тако „славан“ кад би се понашао доследно. Тако су по тренутној потреби Аустрије атентатори одмах постали „Срби“ (што су стварно и били), али код мало упућеног примаоца „филованих“ вести из Беча они су престављени као „странци“ послати из Београда да праве хаос у „Босни“. За православне Србе њихови поисламизовани сународници били су „Турци“, иако са генетским Турцима нису имали везе, нити су знали њихов језик. У Брозово време муслимани српског порекла добили су декретом своју нову нацију „муслимани“. У време глобализма оживео је баук Калаја и дојучерашњи „муслимани“ поново постају „Бошњаци“ са истом готовошћу како су некад (1941.) претворени у „цвеће“ хитлеровских слугу. На основу такве спремности за превртљивост и опортунитета не би изненадило да у догледно време ако то неко добро плати постану и „марсовци“. Та појава је подједнако и опасна и жалосна. Људи без свог идентитета лако се купују/продају. Сваку промену прихватају као привидно решење своје душевне беде и стога сваки освајач за њих је „ослободилац“. Такво понашање карактеристично је за неке секте које се из разних разлога одрекну свог корена и онда се крећу оним правцем куда их „ветрови“ носе. Губе осећај припадности, везаности за извесни простор и неминовно се губе пре или касније…

Загонетка идеалне реконструкције некада постојећих објеката показује лепезу замишљених могућности која се ничим не ограничава. Има само „један, али обавезни недостатак“ – не може да докаже своју исправност.
Питање „Ко непосредно утиче и зашто?“ увек лебди. Најчешће је одговор негативан – не може се рећи шта је пресудно утицало. И тамо где постоји убеђење да је познато одакле потиче пресудни утицај не значи да је у стварности тако. Савременик мало зна шта се око њега дешава. Јасно ће му постати тек касније, под утицајем каснијих сазнања или неретко посредством „навијеног“ мишљења проистеклог из става неких „ауторирета“. Познати византолог Г. Острогорски на личну несрећу био је сувременик почетака за живот необично важног револуционарног преврата 1917. године. Тада је то за њега као младог човека била само обична побуна морнара, каквих је у Русији било увек. Познати новинар П. Милојевић као страни дописник присуствује значајним догађајима пред почетак хитлеровског рата док живи са убеђењем да се пред његовим очима збива нешто уобичајено.

„Безимена историја“

Судећи према садржини фресака по српским храмовима, може се претпоставити да је земља у том време имала врло образоване богослове. Ту се не дешава ништа случајно, без разлога. Ако се наиђе на нешто необично, не значи да се појавило без оправдања. Па иако су ти људи били тако образовани, нису се ни најмање потрудили да оставе неки податак о себи. Тако стара Србија у погледу постојања учених лица личи на „пустињу“ са бедним траговима живота. То важи и за српску књижевност – сем малог броја изузетака – не одудара много од слике „пустоши“. Време од око 150 година живота српске државе у књижевном погледу покрива само један зборник Животи краљева српских, где се услед постојања рада више аутора неухватљивог усмерења може наићи на више оног што збуњује него што доприноси покушају појединаца да стекне што више знања о овом периоду. Можда је још поразније што и такав зборник не привлачи веће интересовање ондашњих људи до чега се долази преко постојања максималног броја преписа овог дела.

Савини биографи Доментијан (1253) и неколико деценија млађи Теодосије су већ оцењени због зависности млађег писца од старијег као „синоптичари“. То је утешни назив за оно на шта се неизбежно наилази кад се покуша сагледати проблематика за њих везана. Доментијан је књижевник онога времена и не жели да буде само хроничар Савиног живота, посао који би он далеко лакше обавио. Преузимањем улоге књижевника он преузима далеко већи ризик – да му се дело оцени као својевољан и својеглав приступ питању (Бек) и као такво буде неприхваћено од околине. Изгледа да је он то успешно обавио. То што је сачуван само у три преписа (од којих ниједан није салуван у Хиландару где је као монах припадао) за српске прилике није поражавајуће. Сем крајње ретких изузетака то је судбина велике већине српских писаца.
Млађи Савин биограф Теодосије (око 1300.г.) у највећој могућој мери зависи од свог претходника Доментијана. Истраживач ће имати мало користи од читања Теодосијевог дела односно мало шта ће новог сазнати (уз сталну дилему да ли је то прихватљиво или је само плод Теодосијеве фикције) у односу на оно до чега је дошао читањем Доментијана. Тамо где се јаве разлике, оне дају детаље до којих се долази логиком доживљеног, а не уношењем неког новог конкретног елемента из текућег живота. Највећа разлика два писца је у поглављу код обојице најважнијем – посвећење Саве за епископа. Прича Теодосија се одвија тако да иде мање вероватним па и немогућим путем. Потпуно је оправдано питање да ли је Теодосије судећи по осталим деловима списа способан за тако велики захват у тој мери самосталне приче. Отуда се јавља мисао о могућности накнадне интервенције у Теодосијевом делу, што се морало десити у мањем временском размаку, сигурно пре 1336. откад потиче најстарији препис Теодосијевог дела.
Оно што је парадоксално – то је што поменути Доментијан који заслужује далеко већи степен поверења опстаје код Срба само са три преписа док далеко мање поуздан Теодосије има у Србији и Русији десетине преписа што је за прилике Срба књижевности скоро невероватно. Такав број проистиче из великог интересовања за јунака Теодосијевог житија.

„Сопоћанска црква је састављена од два дела: од старијег наоса с припратом и од нешто млађе спољне припрате с кулом – звоником, која је дограђена са западне стране.“ Оваква пракса „дограђивања“ са западне стране је скоро редовна појава. Не зна се да ли је то из извесних разлога морало неизбежно да се дешава или собом само носи извесну символику.
Обично на ктиторским сликама: „владар држи у рукама насликан модел цркве, док га преко његових по светитељству познатих претходника, или без њих Богородица приводи Христу.“

Моћи фактографије су у сваком случају ограничене. То се још више односи на случајеве где је она оскудна. Тамо где стаје наука отворено признавши да су њене могућности исцрпљене остаје широк ничим ограничен простор за поље уметности. Стари српски храмови мало говоре о себи – бављење аутора и истраживача за њих то је прави мартириум где они из оскудних више пута искоришћених података треба у већој мери да оправдају разлог свог постојања него што би могли дати неки свој макар и минимални допринос. Сада је приступ песнику отворен. То важи и за слику. Моћима које даје игра речима код даровитих или светлост па и промена боја код маштом снабдевених визионара стоји на располагању. Рад неког појединца не ограничава другог да истој теми приђе из свог посебног угла, а посматрачу даје могућности слобоумног поређења понуђених остварења. Ту нема никаквог временског ограничења. Слика о сеоби Срба настала је два века после самог догађаја, кад су везе са њим биле минималне. То није спречило уметника да створи дело огромне незаменљиве вредности. О неком споменику се може певати и посредством имагинације говорити и много касније након настанка/нестанка неког споменика. Из познатих разлога, у најновије време предавања о вековима угроженој Грачаници завршило је речима: „Овако изгледа Грачаница – бар до данас!“ Наука ту нажалост привремено стаје.

Онако како се пише о Сопоћанима као катедрали можда се може помишљати и на неку намеру да се у неком моменту помишљало да се у Пећи раздвоји седиште Црквене управе где је она својевремено по невољи, не по основној намери смештена после, услед ратне опасности из Жиче пренета. Од основне намене Пећког храма да буде место сахране будућих поглавара (?) Намера се појави па се чак и почне на њеном остварењу, а онда се од тога одступи и крене другим правцем. Толико пута се показало да се живот не одвија „праволинијски“. Једном насталом плану ништа не стоји на путу да се он у потпуности приведе крају. То су пре „кабинетски“ примери него што се њихово постојање може срести у животу. Супротно томе примера лутања и трагања за неким претпостављеним бољим решењима има на претек. Пример је и неуспели „оглед“ моћног али изгледа ипак нестабилног у својим намерама краља Милутина. У једном моменту оснива бањску епископију, њено седиште смешта у Бањски манастир, а потом одлучује да на том месту сагради свој гробни храм, укида епархију и свог пријатеља после неуспелог покушаја да га постави за поглавара Цркве премешта на чело хумске епархије која с еопет из необјашњивих разлога за то време државног благостања налази у тешком стању.
Сем случаја са примером бањске епископије нису познати примери неког вољног „поигравања“ од Саве, већ при оснивању Српске цркве установљеног броја епархија и њиховог основног распореда. Код Цариграда се примећује постојање митрополитског система, где се под управом митрополита налази низ „ситних“ епархија. У Охридској архиепископији епархије су због особености терена биле простране. У време Саве тако је било и у Србији и он своју Цркву оснива стварањем епархија деобом заточених пространих области. Тако је број епископија увећан за три или четири пута. „Промашај“ је било и оно што се касније дешава. У низу случајева срећу се „празна“ звања митрополита која свој настанак не могу да оправдају постојањем већег броја подручних епископа.

Робија, храна очајна, по логорима слике су још горе, ипак од глади се мало умире. Организам се „топи“ – онда дође нека болест и однесе га. И кад се на робији уради смислена ствар, ствара се осећај корисног. Кад посао нема покрића логике већ само има за циљ да „сломи“ онда се тај циљ и постиже.
„Цена“: смештај (голи под), храна (без затворског сира), струја (не она за истраживаче рада већ сијалична), грејање (којег није било), режија (затворско обезбеђење)-
Уметник тражи начина да се „издвоји“ – да привуче пажњу. „Најбоље су пролазили сликари“… Свак, ко је то себи могао допустити, хтео је да има неку успомену“ робије – као што се носе с летовања – своју слику или барем портрет у оловци.“
„Нико није очекивао да ће једног дана Кочић направити преврат у српској новели – него да ће побунити људе у Битољски конзулат и подстреку турске чаршије… Ово је био писац бунтовник каквих у нашој књижевности није уопште било пре њега, нешто налик на руске писце револуционаре који су писали по казаматима. Остаће дуги спомен Петра Кочића као доброг писца… Његово само звонко име изгледа као прва реч неке јуначке заклетве и неког побожног завета… Босна припада оном ко је за њу умирао на турском коцу и на аустријском конопцу…“
„Писац пре свега мора, пре него што буде литератор, бити природним човеком; а то значи нешто силно волети или силно мрзети; али не ништа разводњавати, нити говорити у пола гласа. Та шкртост у осећањима и оскудица у речима и убоштво у боји, зачуђава до највише мере.“
„Да би један писац био у књижевности сликар, треба да има нарочито моћан сензибилитет и једно варварско осећање за ствари у природи. Најбољи сликари колористи у књижевности били су обично велики сензуалци…“
„Образац једне типичне лакрдије о јунаштву манастирских испичутура и својских преклапала какве се у нашим гусларским крајевима често сретају као антитеза епском хероју опеваном у народној балади.“
Шантић: „Није веровао у зло међу људима… Имао је потребу да све преиначи на лепо и све прикаже на симпатично. Оваквог света има пуно у српском народу. Спадао је међу оне своје земљаке са толиким урођеним добротама и отменим оптимизмом што никад немају очи на другом него на оном што је налик на њихов сами идеал.“
„Пут“ (одлазак) монаха јесте пут према већем савршенству и схвата се као једносмерно кретање и трајно опредељење. Уколико не буде тако, онда се то убраја у изузетке… „Повратак“ из Свете Горе се не оцењује као обично „кретање“ слично осталима. У својој средини то се сматра као усмерење према нижем степену деловања.

„Мостар“ – Неретва дели два света. „На једној страни владика и муфтија а на другој бискуп“; на једној се говори ијекавски, а на другој икавски; на једној занимљив хумор и добродушна шала, а на другој мрзовоља и шовинизам који су посејали прибеглице и странци…“
„О старим српским херцеговачким устанцима дизаним од хришћана, странци су говорили као о разбојништвима. За гусле на којима су испевани, испеване су најлепше европске рапсодије, сматрало се да су оне варварски музички објекат који представља почетак човековог смисла о гласу и звуку.“
„Можда понекад треба остати насамо са књижевним делом као што останемо са „Илијадом“ или Библијом о чијим творцима не знамо ништа, нити нам је икад пало на ум да је то неопходно знати да би смо уживали у читању тих дела. Инспирација је увек сама себи довољна.“
„Век је проживео једино у поетским провиђењима пометеним немирним, мутним очекивањима…“
„Свако је помало писао стихове. Не само Шантић, него и Гаврило Принцип, судећи по неким стиховима његовим имао је неспорну песничку жицу.“
„Зора“ – први књижевни часопис у Херцеговини и то српски! Макар и слабачки стихови и проза мостарског Парнаса ставили су већ с почетка окупаторским властима до знања на коме је царство у оној земљи, и да је на Урошу царство! Због овог случаја је раздобље било један датум у развитку српске свести и културног духа једне велике наше области.“
„Мали Мостар је у једно кратко време изгледао да ће убрзо постати у књижевном погледу сличан старом Дубровнику или бар Новом Саду, названом малом српском Атином.“
(Мостар на свој начин постаје Сент Андреја – људи се разилазе Пешта/Сарајево)
(Ради се на основу личних, појединачних побуда настојању да се нешто створии постигне. У позадини не постоји неки планер ни координатор. Све је о свом руву и круву. „Рачуни“ се своде тек касније, урађено се сабира, разврстава, вреднује…
Игњатовић (Сент Андреја), Б. Станковић (Врање), Ј. Веселиновић (Мачва), Ј. Дучић (Мостар) – дужници својих родних места захваљујући надахнућу тамо добијеном и учинили истовремено та иста места својим дужницима… Ови писци су од својих завичаја направили јунаке највреднијих списатељских дела свог народа. Везује их и чињеница да су писали о томе удаљени од својих крајева вољним напуштањем.