Време на смени 19 и 20 века може да се оцени као време далековидих државотворних људи ношених дубоким патриотизмом на целомсрпском простору. Прожети вредностима традиције а потом школовани по европским научним центрима били су вољни и дорасли да се носе са највећим изазовима савременог живота иако су представљали малу земљу скромних могућности али устројеној на здравим принципима. Здрав , јак водећи слој људи надахнут порукама слободарске борбе кроз цео 19 век размишљао је на степену вишем од знања односно доспео је на ниво осећаја који га је водио кроз деловање.

Овом приликом поменутом феномену се прилази кроз необично, мало познато понашање. Од 1766.године подручје Пећке патријаршије уз помоћ турске власти потпало је под управу Цариградскепатријаршије. У некада потпуно самосталну црквену област коју су водили епископи домаћег порекла стижу грчки епископи који се са својом паством се споразумевају језиком заједничког иноверног вековног окупатора. На своје положаје долазе и на њима се одржавају уз помоћ исте власти. Поред Грка могао се наћи и неки епископ бугарског порекла. На Србина се наилази врло ретко. Ипак као да се одржао извесни континуитет присуства српских епископа преко Рашкопризренског епископа Јоаникија потом Захарије Дечанца који је на свом трону остао до 1830.године односно до времена успоставе аутономне београдске митрополије чија управа се протезала на подручје српске кнежевине. Од тада почиње смишљена делатност постепеног ослобађања од Цариграда. Крајњи и далеки циљ је био васпостава угашене Пећке патријаршије. До пуног остварења тога циља требало је да прође скоро цео век. Најпре је аутономна митрополија српске државе требало да постане аутокефална што се десило упоредо са признањем самосталне српске државе Берлинским конгресом (1878). Јужне српске области које и даље остају под турском влашћу налазе се као и дотле под управом Цариградске патријаршије.
Сада је остало као једини начин да се путем непосредних преговора добије могућност како би на поједине епархије били постављени српски епископи тамо где Срби у већини живе. Долази време дугачких тешких спорних договора уз прављење сметњи са разних страна али и преговора праћених задивљујућом упорношћу српских дипломата. Први велики успех био је стицање права да Призрен добије српског епископа (1896). Следећи велики циљ био је Скопље. Ту је предстојала далеко тежа борба пошто је и број противника српског настојања био већи а њихов отпор је често имао и размере фанатизма. Кад се дошло до формалног успеха уследиле су „субјективне“ тешкоће. Прва два скопска митрополита Севастијан (Дебељковић) и Фирмилијан (Дражић) на дужност ступају болесни и умиру далеко од своје катедре. У надлежним круговима кад се још није могло знати каква страдања српски народ и његова држава имају да прођу сматрало се да је умесно да ови јерарси буду сахрањени тамо где би и службовали и зато су пренети и сахрањени у Скопљу. Њихови гробови постају докази српских права на ту област.
Простор посткумановске Србије поред осталих невоља које су га задесиле остао је без иједног епископа – избегли, побијени, ухапшени… Уследиле су године свечаног уједињења свих црквених области дотад раскомаданог српства. Тешкоће српске цркве почеле су и пре хитлеровске окупације а потом и од Хитлера помаганим геноцидом. Опет су поједине епархије остајале без својих епископа који су убијени и прогоњени. Сахрањивани су где се могло. Ужасе фашизма наследио је бољшевизам који своја (не)расположења према српско цркви није крио. Прогони и бежања су настављени. Страх за опстанак почео се протезати и на судбину својих потоњих гробова. Стога су се поједини епископи опредељивали да буду сахрањивани негде у централним областима без обзира на удаљеност од својих катедралних храмова. Није искључено да будућа истраживања овај феномен оцене као врсту „издаје“ и посредством тих појава утврде начине праћења измена у области менталног код Срба крајем 20 века. Тада не беже само гробови већ се у бежању носе и кости предака. Та неизмерно болна тема тек ће тражити одговарајућа истраживања.