Пажљивим читањем Савиних житија од Доментијана и Теодосија, намеће се утисак да у Светој Гори „нешто“ недостаје. То „нешто“ чини део духовног живота православног верника и односи се на свете мошти.

По доласку у Свету Гору, монах Симеон настањује се у манастиру Ватопеду. Након извесног времена, пошто се одморио, старац жели да обиђе светиње Атоса. Бележи се посета Протату, манастиру Ивирону и Великој Лаври светог Атанасија Атонског. У сва три случаја поклања се чудотворним иконама Пресвете Богородице, светињама са великим угледом и опште познатим.

У средишту Свете Горе, Кареји „усрдну молитву сатворише ка Пресветој и Пречистој чудотворки Богородици која од раније велика чудеса показује и цара Михаила здравим учини; од кога и света црква саграђена би… и уписаниани бише у поменутој цркви, до свршетка века са првим ктитором царем Михаилом – другим ктитоима названи бише – а и данас се једнако помињу са првим ктитором.“

КТИТОРСТВО ЦАРА МИХАИЛА

Наведени део из Доментијанових списа представља једини податак о ктиторству византијског цара Михаила у овом храму. Наука се нашла пред тешким задатком да реши који би од цариградских автократора са тим именом могао да буде поменути ктитор. Претпоставља се да би то могао да буде цар Михаило Четврти Пафлагонац (1034 – 1041) који је боловао од епилепсије. Протатска црква је најстарија сачувана црква на Атосу и потиче из 942. године. Ту је позната икона Пресвете Богородице „Достојно Јест…“ (Аксион Естин..). Припада типу Богородице Милостиве (Елеуса).

И у манастиру Ивирону највећу светињу представља такође икона Пресвете Богородице позната као Портаитиса (Вратарка). Постоји богато предање везано и за овај манастир а потом и за поменуту икону. И ту су Симеон и Сава вредним даровима обезбедили себи статус другог ктитора и право помена.

Слично се дешава и при посети Великој Лаври – поклоњење чудотворној икони и статус другог ктитора са поменом. Проласком времена број добротвора за неки манастир се умножава, па и обавезе помена тако да то доноси извесно „оптерећење“ за текући живот манастира. Од Симеонове посете овим манастирима до времена кад Доментијан саставља своје дело, прошло је само пет деценија и он изричито тврди да су у његово време вршене преузете обавезе помена. Било би значајно утврдити докле је та пракса постојала.

При посети Лаври млађи биограф истиче и њихово поклоњење гробу светог Атанасија, што представља особеност овог манастира. Касније ће и српски манастир Хиландар постати познат по гробу светог Симеона.

За разлику од Атоса, при посетама светињама Истока током своја два боравка у Палестини, поред поклоњења библијским местима, Сава се среће и са светим моштима. Њих Света Гора као да нема. Поред тога, Сави се током посете Палестини и Цариграду указује прилика да куповином набавља свете мошти које и доноси у земљу. О моштима се говори и када Сава на самрти шаље у своје отачаство драгоцености набављене током последњег путовања. Приметно је да се мошти светих више истичу код Теодосија него код Доментијана. Као да је Теодосије мање у духу Свете Горе? Теодосије се показао као практичнији и „конкретнији“ од Доментијана.

Примећује се „агресивност“ Саве при набавци моштију: „Многе свете мошти по манастирима и у Јерусалиму и од патријарха затраживши и купивши… дође у град звани Акр и ту остаде док што часно и свето не нађе и не купи… и непрестано тражећи свете мошти, куповаше и од цара мољаше… дође у Јерменску да тражи мошти светих… даваше да му се набаве свакакве употребне ствари и часни црквени сасуди и увек тражећи свете мошти куповаше…“ Док Теодосије истиче ревност Саве у набављању моштију, Доментијан се више занима за Савине сусрете са искусним старцима и познатим духовницима.

Цео Немањин живот протиче у борби и напору да ослободи и учврсти своју државу. Био је то пут препун обрта – од пораза и понижења (као ношење јарма у Цариграду), преко успеха који су овенчали крајњом победом (кроз сродство са царском породицом, а његов син Стефан добија титулу севастократора као први странац коме је тако високо звање додељено).

И у тим деценијама борби, превирања и неизвесности, Немања гради храмове на територији коју већ у следећем сукобу може да изгуби. И главна задужбина, манастир Студеница, настаје у периоду неизвесности и зато њена градња дуго траје, а осликавање се врши тек после двадесет година.

ВЕЛИЧИНА НЕМАЊИНЕ ЛИЧНОСТИ

Већ толико пута поменута оскудица података спречава нас да сагледамо величину Немањине личности и времена. Оно што ће Немањини потомци и наследници на престолу радити више деценија касније док се налазе на челу моћне државе, то није потпуно ново. Они и ту само иду стопама свог родоначелника. Упоредо води борбу за опстанак државе и шаље дарове: „почевши од Велике цркве Господње која је у Јерусалиму, и светог Јована Претече, и у Риму црква светих апостола Петра и Павла, и светога Теодосија у пустињи, и светог архијереја и светитеља Николаја Чудотворца у Великом Барију, и свете и преславне увек Деве Богородице у Евергетиди у Константиновом граду… и цркви светога великог мученика Христовог Димитрија у Солунском граду…“„ Овај списак подсећа на слични попис задужбина сачињених од краља Милутина ван српске земље. И у овом погледу највећи српски задужбинар иде само стопама свог великог претходника. Ако би се за краља Милутина рекло да је човек свог времена, онда донекле може да се наслути колико је Немања испред свог времена.

Немањино и Савино време јесте време визије. Тежи се и размишља о величанственом и трајном у време које мало погодује томе а још мање обећава да ће учињено опстати а још и мање да ће надживети векове. Могло се ићи и на једноставнија решења. Студеница или неки други манастир могао је имати улогу црквеног седишта, а потом и владарског, као и гроба црквених поглавара. Не постоји никаква препрека за такво решење. Уместо тога, определило се за модел који иде и испред Византије јер раздваја гробове владара и гробове архиепископа одваја од црквеног седишта. То се чини и по цену великог ризика јер сахране су непредвидиви чинови, а за њихово обављање треба да се савлада величина и простор.

За три деценије Србија је доживела два значајна преноса моштију – почетком века пренет је свети Симеон из манастира Хиландара а касније Свети Сава из Трнова. Та два догађаја донекле слична, биографи осликавају различитом библијском символиком. Достојанствен однос према чину преноса се подразумева: „часно, часни, часне и свете са светима“. Мошти се доносе у земљу и дочекују на граници у оба случаја. Симеона прати архимандрит Сава, а дочекује владар Стефан. Саву прати синовац, краљ Владислав а дочекује архиепископ Арсеније.

Пренос Симона пореди се код оба Савина биографа са преносом патријарха Израиља: „Ношаху га као другог Јакова и новог патријарха Израиља, оца нашега Симеона, синови и синови синова са свештеницима заједно и са свима благороднима.“

При преносу Саве из Трнова користи се друга символика. Уместо преноса Јакова овде се помиње ношење ковчега Завета и ту краљ Владислав: „Као некада цар Давид пред ћивотом радоваше се излазећи и предводећи његове свете мошти.“

СТРЕЗ

Епизода са отпадником Стрезом у животу ондашње Србије представљала је критичан моменат за државу. Обрађена је код три биографа (Стефана Првовенчаног, Доментијана и Теодосија). Повод да буде тако широко захваћена представља њену особеност. Сродник бугарске владалачке куће у превирањима око наслеђа власти после неуспеха потражио је прибежиште код Стефана Првовенчаног. Кад је успео да се стабилизује постаје моћан фактор у мозаику тадашњих самосталних области – раван појединачним владарима.

Није јасно да ли против Србије наступа сам или као члан ширег савеза. У општој несигурности за земљу непријатељство Стреза представља озбиљну претњу која је забринула српског владара.

По молби брата Сава се прихвата мировне мисије и лично одлази у логор противника са жељом да га одврати од напада на Србију. Убеђивање није помогло и Стрез остаје при својој намери. Након разговора са Савом, током ноћи је умро.

Први биограф, Стефан Првовенчани, који је најближи догађају, јер пише само неку годину касније, помиње деловање светог Димитрија али смрт Стреза приписује „помоћи Пресвете Богородице и сили светог Симеона.“

Иако је временски најдаље од догађаја јер пише скоро сто година касније и познат по сажетом казивању, Теодосије најподробније описује ове догађаје.

Сва три писца не виде ништа необично у том што Сава иде лично у логор противника, иако би се за такав поступак тешко нашла аналогија. Сведочи то довољно и о Сави као храбром и вештом човеку. У сличној мисији наћи ће се десетак година касније кад буде кренуо угарском краљу да га одврати од напада на Србију. У принципу Сава је више склон да лично решава питање него да га чини преко посредника. Тако поступа кад треба преговарати о добијању Хиландара, затим о стицању самосталне архиепископије, па и у оваквим приликама кад треба покушати да се избегне рат.