Мисија старца Исаије и „синоптика“
– привид истог –

Мисија старца Исаије се кроз писање скоро редовно помиње кад је реч о средини друге половине 14. века. Оно што се читаоцу притом нуди јесте „средња вредност“ – ту понуђена слика не налази се ни у једном од извора, који о томе говоре на први поглед складно, док су очите разлике у детаљима суштинске природе. Није исто ако се нешто дешава пре или после смрти такве личности као што је поглавар цркве, ако је иницијатор неког подухвата особа А или особа Б, ако је циљ мисије решење стања на Светој Гори или пак односа врхова две помесне Цркве… То су елементи који проучаваоцу дају могућност да теми приђе као проблему синоптичке природе – говор о нечему, уз честа дословна слагања, али и уз озбиљне разлике. Увођењем проблема у област синоптичког начина обраде доприноси само јаснијем истицању битних момената… Неком решењу се не може надати (?!)
Централна личност приче о тобожњој мисији јесте монах лаик који у редовним приликама једва да може да допре до поглавара цркве и да му приђе са страхом и трепетом. Пре свега, спорна су знања о његовој личности – по расположивој грађи, које за наше прилике има – или бар тако изгледа – довољно. Та грађа је такве природе да је неизбежно колебање, да ли је ту реч о само једној или пак о две различите особе: један је подвижник и настојатељ руског манастира у Светој Гори, а други би био преводилац Псевдо-Дионисија Ареопагита из 1371. године, о коме се зна само оно што он сам о себи каже у опширном запису понегде сачуваном уз текст превода овог обимног дела. Изворног материјала ту има толико да својом разноврсношћу сугерише како се може помишљати и на постојање неке треће особе истог имена, што с обзиром на скромни спектар монашких имена код Срба није немогуће.
Треба одмах истаћи да поред свих разлика које постоје у расположивим изворима овој мисији доследни су у једном – наводни црквени сукоб између Српске цркве и Цариградске патријаршије оцењују као раскол. Неопрезност и неспоразум међу истраживачима довели су дотле да се не прави разлика међу санкцијама за црквене преступе, па је од опште помињаног појма „раскол“ питање подигнуто на ниво проклетства (анатеме), што је још горе и погубније за науку. Три израза различитог значења – раскол (шизма), одлучење (афорисмос) и проклетство (анатема) се без икакве ограде користе као синоними. По најчешће коришћеном извору житију патријарха Саве IV (1354-1375), насталом из пера последњег Даниловог настављача из зборника Животи краљева и архиепископа српских, где се најцрњим бојама слика све оно што је Душан урадио око прогласа патријаршије и царства актом цариградског патријарха Калиста, Српска црква је „одлучена“ из заједнице православног света. Деценијама се обрада теме сводила само на парафразирање оног што је речено у тексту овог житија.
Новонасталим стањем су погођени сви на српској страни, али то најтеже пада светогорском монаху Исаији. Док је сам српски патријарх, по житију, прилично инертан па и равнодушан према новим приликама, Исаија сагорева од ревности да се спор реши. „А најчаснији светогорац кир Исаија, видевши ово наразрешено зло, ужежен божанственом ревношћу, дође ка кнезу Лазару и исприча му о ствари. А кнез Лазар богољубив и украшен многим врлинама, чувши ово о напред реченом злу, паде у велику жалост. Посла старца Исаију ка патријарху српском Сави и дошавши једва га умоли за ово разрешење. А он се преклони и замоли старца Исаију да пође у Цариград, да затражи разрешење о овом.“ Могућа шема настанка шире приче о мисији би изгледала – стварној мисији која се збила по начину како је то описано у житију Исаије накнадно од маштовите околине приписани (придодати) детаљи по којима она добија шири значај. У тексту као да постоји „зјап“ – патријарх од невољног слушаоца Исаијиних молби постаје молиоц и бива крајње заинтересован. Патријарх ће умрети у току вршења мисије која ће при повратку из Цариграда затећи упражњен трон, па ће се чин измирења спојити са избором новог поглавара. Тад ће за патријарха бити изабран пустињак Јефрем. Даља истраживања ће показати да је житије патријарха Саве из такозваног Даниловог зборника као историјски извор потпуно неупотребљива. Међутим, оно ће и даље заслуживати дужну пажњу истраживача као књижевно-историјски извор из епохе у којој су познати још неки списи сличне „вредности“, пошто се не уклапају у позната збивања.
Међутим, по житију истог патријарха Јефрема насталом из пера његовог ученика и животописца пећког епископа Марка ствари се одвијају знатно друкче. По њему патријарх Сава умире а да поводом црквеног спора није ништа предузимано нити урађено. Десило се да је тада: „скиптар српског царства држао велики кнез Лазар и управљао њиме у великом миру божанственим страхом себе ограђујући“. Затечено стање у цркви није му одговарало: „Из неког узрока за пређашњих царева догодио се био раскол измешу цркве васељенске Константинова града и цркве српске.“ Заједно са сабором он позива из Свете Горе самог Исаију. „Као благочестив не трпећи да гледа све раздоре, посаветова се са својим сабором, светитељима и властелом и у Светој Гори, живећим светим људима, те изаберу једнога великога старца по имену Исаија…“. Већ чињеница да особа тог ранга какав је био изазива недоумице, а потом, њему се придају овлашћења каква могу по природи ствари да припадну само епископу.
По житију самога старца Исаије: „Када је једном избио спор и раскол и несугласице међу поглаварима црквеним Грцима и Србима“ те не примаху Грци у општење пречистих и божанствених тајни српске свештеноначелнике, него их штавише веома хуљаху…“. И сада, као и по житију патријарха Саве, иницијатор за посредовање старац Исаија окупља око себе угледне и добронамерне људе и без ичијег даљег посредовања одлази у Цариград.
Нема слагања ни у погледу састава мисије – Према житију Исаије ту су: бивши светогорски прот Теофан као узор подвижника, Никодим као „силан у књигама, још силнији у знању и говору и одговору“, потом након обављене мисије познати градитељ храмова у областима северно од Дунава. Ту су и два ученика Исаије – Никандар и Силвестар. По житију старца Исаије, где се такође наводе имена чланова мисије, састав мисије је унеколико измењен.
Друга заједничка црта присутна у свим изворима јесте лакоћа са којом се постиже измирење. Као да је за то био потребан и довољан само одлазак код патријарха Филотеја – ту се сви слажу око његовог имена – да кроз разговор постигну циљ. „Саставши се у Духу Светом са васељенским светим патријархом, с Божјом помоћу и садејством Светог Духа. Све што хтеде сотвори… А васељенски свети патријарх, не само што испуни све наложено о свим пословима духовним које хтеде преподобни него и с великом почашћу отпусти блаженог.“ Разлика је у предмету спора, а потом и циљу, саставу мисије, а потом и приказу повратка. Док остали говоре о одласку у Пећ са представницима цариградске патријаршије међу којима такође нема епископа, већ су ту само јеромонаси Матеј и Мојсеј и почиње процедура избора новог патријарха.
По житију Исаије, мисија се одвија по свом природном току – због тешких прилика у односима монаха у Светој Гори – одатле потиче и ту се завршава. „Кад је дошао преподобни из Цариграда с радошћу великом у манастир и оданде донесе многе различне потребе и утвари црквене красне, часне иконе, завесе, свећњак, темпла, кандила сирска и друге многе драгоцене потребе, би весеље, радост многа у манастиру због доласка праведнога.“ Наведени текст може се оценити као „опште место“ (топос), али ако му се прида значај казивања са конкретном садржином оно даје сасвим друкчију, скромнију али могућој стварности далеко ближу слику. Иако се, према веродостојним изворима, српски владар краљ Душан по стицању Свете Горе трудио да што више њеним житељима изађе у сусрет, у смислу испуњења њихових жеља и потреба, и богатим даровима настојао да га не доживе за освајача, за део од њих он је био само освајач. Свој гнев нису морали да прикривају дуго. Смрћу цара Душана почела је да се осипа цела српска држава због унутрашњих потреса. У најтежем времену за цео хришћански свет услед тада започетог, а потом незаустављивог надирања иноплеменог и иноверног завојевача.
После житија Исаије, саопштена верзија његове мисије је најближа могућој стварности. За књижевне историчаре остаје питање како је текло „дограђивање“ те слике која се среће у житију патријарха Саве. Кад се усвоји верзија приче према житију Исаије, отпада и потреба дискусије о могућим сметњама због одсуства епископа, као беспредметна.
Наговештаја о сличности описа међу појединим изворима било је и пре 80 година, кад је знаменити М. Пурковић претпостављао да је аутор поменутог записа из 1371. године и биограф патријарха Саве иста личност, и то на основу великих сличности њихових описа прилика око Маричке битке. Са друге стране, делимично је разматрана велика сличност, по убедљивости равна овој која постоји између Јефремовог житија и казивања Даниловог настављача о избору овог патријарха.
Насупрот тврдњама појединих писаца тог времена, примљених од већине истраживача, о идеалном стању у Пећи и око Пећи има разлога да се говори супротно већ и због тога што у новијој литератури изношена ова идила нема утемељења у упоредним изворима. По њима, тадашњи живот Срба карактеришу велике поделе, али се све своде на причу о црквеном сукобу, његовом отклањању посредством мисије и великој улози Цариграда у животу Српске Цркве. Са друге стране, науци је мање доступна супротна струја која успева да ту у седишту саме патријаршије постави никако очекивану слику Саве као првог српског патријарха. Са друге стране, у то време се ставља и настанак скоро апокрифног „Кратког житија Саве“ по ком је такође Сава био постављен за првог српског патријарха. Изгледа да је то уједно време појачаног рада на стварању нових преписа апокрифа. Додуше, то се унеколико може тумачити и добро засведоченим радом на умножавању општег рукописног наслеђа.
Као и у већини случајева где се наилази на питања синоптичке природе, тешко је надати се неком решењу. Уколико се наиђе на известан нови извор који ће дати превагу неком могућем решењу, настаће нова ситуација.
Даљим трагањем стиже се до нимало утешне слике. Ако овде, где је толико вести о конкретним особама у ситуацијама које се међусобно искључују, шта рећи за оне где је реч само о једном једином податку – па још ако се и он као такав не уклапа у постојећи контекст већ постаје реметилачки фактор? О личности старца Исаије има толико помена – више него о већини црквених поглавара – и архиепископа, а нарочито патријараха –довољно је само указати на постојање житија, што је предност од неоцењивог значаја – али ту је јунак приказан ионако нестварно, односно мање конкретно него што смо навикли да се нађе у неком другом спису те врсте.
У вези са патријархом Филотејем поводом мисије често поменутом, треба рећи да је и он неодредив. По подацима историографске природе, то је крајње властољубив човек који на путу до циља не бира средства. Два пута доспева на трон цариградске патријаршије и два пута принуђен је да га напусти, буквално бежећи. Са друге стране, код ондашњих Срба и потом код познаваоца старе књижевности он је јако цењен као црквени писац. Његови текстови, нарочито они молитвеног садржаја, одмах се преводе и уносе у одговарајуће кодексе. „А био је патријарх кир Филотеј, муж пун врлине и веома беше возљубљен.“