Познато је да Србија нема сталну престоницу. Почело се од Раса, стигло на југ до Скопља (па и Сера), а онда под притиском нових прилика (у тражењу спаса) кренуло се постепено према северу. „Рас као престоница сведок је настанка државе Немањића, Призрен је сведок њеног успона, Скопље то је врх српске државности.“ (В. Ђурић)

„Србија није имала једну старином освештану и опште познату резиденцију какву је византијско царство имало у Константиновом граду – Новом Риму… У току претходног развоја идеја „двора“ и „куће краљева“ ухватила је дубоког корена и наставила да живи. Као „кућа царева“ како су оба српска цара називала двор у својим документима“ (С. Ћирковић)

У актима српски владари скоро редовно истичу да владају свим српским земљама иако добро знају да тим начином велики делови српског народа који живе уз границе немањићке државе остаје занемарен и препуштен самом себи. Велико је чудо како је тај део опстао и одржао се у таквим условима.

Византија траје дуже од миленија. Проживљава тешке моменте услед сталних спољних удара и смене династија под разним околностима (гашење до насилног отимања са великим па и крвавим потресима по целој земљи…). Свој крај (1453) ово царство дочекује са много више виталности него Срби, који су већ гашење Немање доживели као крај света који се по општем убеђењу хришћана свих земаља ближио. То је требало да се деси 1492. године, кад се испуњава седам хиљада година од стварања света.

Чешће су вести о боравку владара ван престонице него у њој: „Српски краљ се налазио негде на Морави, на граници према Бугарској, јер је пошао да истражи супругу Јелену која је пошла у посету своме брату“ Сличне су вести и о сину Урошу: „У пролеће 1357. бавио се најпре у Скопљу, а потом на Рибнику под Призреном. Био је и код мајке у Серу, потом на Сеницама, Оногошту, итд. Касније кад су се његови великаши од њега сасвим отргли и кад је остао скоро без сваких доходака, није имао куд него се морао станити у Неродимљи… Нема сумње да га је у Неродимљи застао самртни час, иако то не стоји нигде записано.“

Према Стојану Новаковићу, дворови су били тек нешто већи од других грађевина. За разлику од њега, Милан Кашанин мисли да српски дворови ни по чему „нису заостајали за већином споменика профане архитектуре у тадашњој Европи“. То је судар рационалног историка и уметника који види и чега нема. Ипак, треба признати да су могућности земље такве да не мора да заостаје за Европом.

„Убрзање“ које долази појавом Турака не даје да се устале ни Мрњавчевићи, ни Лазаревићи, ни Бранковићи. Сви су они свесни прилика које их сналазе и према моћима раде што се могло. Као по судби, Турци су „осуђени“ на успех. Ни велики пораз 1402. није их сасвим зауставио. И у тако тешком стању показало се да су јачи и вештији од издељених хришћана.

Ток државног живота поузданије се прати од повлачења владара великог жупана Стефана Немање (1195) у корист свог средњег сина Стефана, зета византијског цара Алексија III. То се десило у седишту рашке епископије у храму светих апостола. Није познато да у Србији тад постоји неко место са већим угледом. Промена стања долази ускоро. По преносу моштију светог Симеона, његова главна задужбина манастир Студеница постаје средишње место где се одвија цео живот државе.

Протећи ће још једна деценија, а углед првог места стиче манастир Жича као седиште новоосноване самосталне архиепископије. И Рас и Студеница, а потом и Жича, помињу се као места са највећим угледом – по житијима Студенички типик, Жичка повеља… То још ништа не говори о постојању конкретне престонице, нити даје могућност ни да се наслути где би она била.

Својевремено Стефан Немања долази „однекле“ у Рас. По Студеничком типику пред избор новог настојатеља треба отићи до владара (не каже се где). Слично је и око Жичке повеље… У време смрти Стефана Првовенчаног растојање између владара и црквеног поглавара је велико… После усиљеног пута долази до сусрета браће и чуда са привременим оживљавањем краља Стефана, а онда требало је умрлог краља однети у Студеницу. Таква (не)знања о месту боравка владара последица је манира Савиног биографа да у деловима описа где говори о Савином боравку у земљи називи места се не помињу.

Тек у Дежеву (1282) се донекле зна о начину смене на престолу. Тако је Милутин своју владавину почео у Дежеву кад град Скопље још није у саставу земље: „После предаје краљевске власти и одласка краља Драгутина у Срем, остао је Милутин у краљевским дворима у Дежеви код Раса.“ Потом се узима да највише времена проводи у Скопљу: „Одржавао је старе Немањине владарске резиденције у Паунима, Неродимљу… почасно место, чини се, давао Скопљу“, али крај живота је дочекао у Неродимљу.

За разлику од државе стање у Цркви потпуно супротно, сем поменутог преноса седишта из Жиче што су наметнуле објективне прилике, мрежа епископија установљена још радом Саве као оснивача Цркве остала је скоро неизмењена. Ако је тога и било, и ту делују поменуте објективне околности (Хум).

Нису имали ни утврђено црквено седиште. Само неколико деценија након оснивања Жиче као седишта показало се да то није добро решење, јер је на „искрајку“ земље а потом и на географски отвореном простору. Изгледа да то место није повољно ни у мирним временима. Решење се тражи у постепеном прелазу на дотадашњи метох у Пећи. У малој земљи, чак и ту у средишту државе архиепископија бива угрожена… Потом кад је владарски престо донекле устаљен у Скопљу такво стање раздвојености два носиоца државне управе није било повољно. У одлучним моментима оне морају бити близу. Стога епископ Скопски у знатној мери преузима улогу поглавара. Није решење у „шетању“ између двора и Пећи кад треба брзо радити.

Није познато да ли преносу Стефана Првовенчаног из Студенице у Жичу претходи нека измена плана на највишем нивоу или се то дешава „онако“. „Скитање“ српских владара и њихових „покретних“ престоница… Има свој „наставак“ и после смрти. За разлику од Византије, где је управа и државе и Цркве у једном месту, а потом и гробови царева и патријараха у већим скупинама, код Срба владарски гробови су по њиховим задужбинама широм земље.

Преузет је од Византије принцип да главни храм престонице нема гроба међу својим зидовима, али је решење такве врсте у срспким условима неизводљиво. Метох у Пећи намењен за сахрану поглавара, али је далеко. Године 1354. се показало право стање – патријарх Јоаникије долази на састанак са царем у војном логору, а онда у повратку умире и бива донет у Пећ. Сабори се одржавају по разним местима. И ту је 1354. сликовита. После састанка под Рудником са недавно умрлим патријархом Јоаникијем на северу земље нови патријарх се бира на крајњем југу, на сабору у Серу – за поглавара није изабран митрополит серски Јаков иако је близак цару, ни игуман цареве задужбине Светих Арханђела, ни скопски митрополит, већ хиландарски игуман о чијим везама са царем се најмање зна.

Два монаха Дамјан и Павле донели су из Србије писмо у Рим 1597. где се између осталог каже: „Имамо писма од старе господе да се може краљ крунисати на три места: у Петровој цркви или у Жичи или у Пећи.“

По литератури Душан као освајач изгледа да је „оптерећен“ многим обзирима. Ниједан „окупатор“ не чини тако. Та „болећивост“ кроз историју се свети – немири у Скопљу: „Скоро седам деценија под српском влашћу и једна од престоница у Милутиново и Душаново време присталице Кантакузина стекле су такав утицај да су упутиле посланика с поруком да се предају његовој власти.“

Извори различито сведоче о циљу мисије инока Исаије. По једнима она треба да реши односе на релацији Цариград-Пећ, док по житију самог Исаије требало је решити односе грчких и српских монаха на Светој Гори услед „реваншизма“ Грка.

Подсвесно, деценијама се ствара (припрема) стање разлагања земље настало после 1355. Чим је нестало јаке личности способне да сузбија те „дивергентне“ тежње настаје процес „растакања“ и постаје „природна средина“. Десило се то у најкритичнијем моменту појаве велике опасности са истока.

Урођена „анархија“ Срба уз бурну историју тако да се губи појам сталности центра. Не постоји сазнање одакле би се очекивало упутство или нека заштита. Остаје само личност владара. Кад је и ње нестало, настају неповољна момента – незрео наследник, нестаје низ способних личности које су својевремено доста допринеле успону државе…