Кад је сарајевски званичник К. Колас затражио да се спроводи строжи надзор над омладином, одговорено му је како се „боји чак и деце“. Кад су у питању збивања око сарајевског Видовдана 1914, директно помињање деце или подсећање на дечије понашање чешће се среће.
За децу је кревет скоро цео свет, а простор под креветом је најсигурније место, што се уклапа и са њиховим телесним узрастом – тамо им је могуће да дођу, то место делује и сигурно и тајновито. Пошто је оружје (бомбе и пиштољи) намењено за акцију донето у Сарајево у кућу Данила Илића, „склоњено“ је под кревет, на коме спава тек касније познати Гаврило Принцип. Слично се дешава и код Крањчевића. После нестанка Фрање Фердинанда, несуђени атентатор Васа Чубриловић поверава му добијено и некоришћено оружје и он га склања под кревет. Тако Принцип такорећи „спава“ на оружју по коме ће касније постати познат. Имао је много више разлога за неспокој него славни В. Танкосић, који годину дана касније при одбрани Београда одмор тражи на сламарици постављеној на сандуке где пише: „Не тумбај – динамит!“.
На дан читања пресуде, оптужени омладинци се срећу први пут после судбоносног Видовдана. То утиче да су обузети радошћу, што судијама није јасно. Скренута им је пажња да се понашају као деца и као да се ту не одлучује о њима, већ о неком другом. Одговорили су је да су срећни што се после толиког протеклог времена поново срећу, а то што ће им се саопштити читањем оптужнице, то им је већ познато.
Већ чињеница да се Гаврило Принцип по доласку у Сарајево настанио код Данила Илића и ту чак створио оставу донетог оружја, говори о (не)зрелости обојице. Неки пад једног од њих и пре и након акције повлачи и пад другог. Кад би било друкче, један би имао прилику да се „огради“ незнавењем судбине другог. Овако то не би било могуће.
„Сметњи“ има и на релацији очевидац – каснији аутори. По уходаној причи, Ф. Фердинанд се налази у трећем возилу у колони званичника. По исказу рањеног Мериција, и потом по једном од очевидаца и уједно најбољем аутору и зналцу ове области В. Богићевићу, Фердинанд је био у другом возилу. Каснији коментатор на основу писања службених новина то одбацује. Ако је „посматрач“ Богићевић као успутни очевидац и могао да се забуни, тешко се то може рећи за исказ Мериција: „Приповеда да је у трећем аутомобилу у оном који је био одмах иза аутомобила високог пара.“
За успех атентата не мали број аутора наводи немар и пропуст полиције. Околности су толико посебне да се у овом случају о раду полиције поред таквог (не)успеха не може никако повољно говорити. Кад се о томе расправља тако значајним поводом, помињу се само пропусти. Уколико сличан догађај званичне посете прође без потреса, рад полиције нико и не помиње, нити се он анализира. Подразумева се да је добро обављен. Да ли ће бити потребна и контрола рада не зависи или мање зависи од саме полиције, већ зависи од потенцијалног актера. Кад полиција преко својих мрежа уочи припрему за удар и спречи је, то се никад не рачуна као неки велики успех. Завера се оцени као незрела лудорија, па се и успех службе тако и доживљава. Удар може бити и дело одлуке само неког појединца који уме да ћути. „Органи реда“ су тад немоћни. Добро планирана акција може бити осујећена током збивања независно од рада „служби“. Тад се одлаже у тишини и чека се нова прилика. Мере предузете 1914. године су ниже од оних из 1910. – то је у вези са фактом да 1910. долази владар, што овде није случај. Постоје и примери где савременици не говоре да је тад полиција била немарна, већ да је супротно. Није посета Фрање Јосифа 1910. протекла без потреса због доброг рада службе обезбеђења – бројних детектива и војске распоређене по улицама, већ због тога што тад у „публици“ није био и неки појединац Гавриловог кова.
Мало има повољних мишљења о раду Данила Илића као „координатора“ целе акције. По томе што је М. Мехмедбашића поставио на „чело“ завереника, види се да је добро планирао. Тиме би се обеснажила моћна Поћорекова пропаганда да су само Срби реметилачки фактор у области. У складу са таквим извртањем стварности стоји и скривање имена Иве Крањчевића, који се кроз записник редовно помиње као Милан. Од зрелог и искусног природно је да се очекује највише. Са њим се не могу да пореде седамнаестогодишњаци Цветко Поповић и Васо Чубриловић… Показало се да је и сам Мехмедбашић само „велико дете“.
Нису јасни разлози различитог начина поделе оружја. Неко добија и пиштољ и бомбу, неко само бомбу. Већ је речено да бомба није погодна за посао овакве врсте, а њој је изгледа при „снабдевању“ дата предност. Да је Чабриновић имао пиштољ, можда би се он у задњем моменту предомислио као и Принцип. Потом, имао би шансу да изврши самоубиство. Треба подсетити (допунити причу) да ни Принцип да је имао само бомбу не би могао ништа учинити, иако је, по некима, размишљао друкче. У његовом случају пиштољ је показао своју потпуну предност. Ни примеру толиког поверења у бомбу још једном се цео рад показује као „детињарија“. Десило се тако иако је Принцип на саслушању изјавио како је током преговора у Београду изразио сумњу у погодност бомбе за такве послове, али посредници су размишљали друкче.
И већи део нације се понаша и размишља детињасто. Околина као да је свеснија опасности у којој се српска држава нашла него сами Срби. М. Миланковић дан по атентату пита истакнутог и искусног професора С. Станојевића шта да уради – да ли да иде у своје родно место или да не прелази границу. Станојевић му саветује да слободно иде, јер су, по њему, видовдански догађаји интерна ствар саме Аустрије.
Начелник Генералштаба Р. Путник налази се у аустријској бањи и не жури са повратком. Кренуо је у земљу тек по налогу из Београда.
Н. Пашић се налазио у фази предизборних припрема и не мисли напусти свој пут према југу. „Предомислио се тек кад му је по налогу из центра откачен вагон и тако спречен даљи пут према југу.
Тешко је сместити у корице једне књиге причу новинском исечку из „Србобрана“ послатом Чабриновићу у Београд где је вест о доласку Фрање Фердинанда у Сарајево са бајкама о дојави пружних радника из јесени 1913, по којој се већ тад знало како је Принцип говорио да ће убити Фердинанда у Сарајеву. Бајку о дојави истиче човек који је обрадио стотине страница текста где се искључује њена основаност.
Ради се о упозорењу „обавештајне службе 20. октобра 1913. да су сазнали из неких разговора на босанској железници да се Гаврило Принцип спрема за убијање престолонаследника… Ово откриће документа В. Богићевића као и његово убеђење да је открио позадину одговорности за Сарајевски атентат, треба сматрати тачним. Остало је питање зашто полиција није пратила Гаврила Принципа у дане пред атентат, кад је о томе имала упозорење од 20. октобра 1913.“ Ко је у јесен 1913. знао и обраћао пажњу на изгладнелог и прозеблог нередовног гимназисту Гаврила Принципа? Цео ток збивања око атентата у складу је са причом започетом добијањем поменутог исечка из новина. Тек по успело извршеној акцији Принцип постаје „баук“ и вест о њему кружи Европом. Очигледно је да је поменута вест каснији „производ“.
Тежња Аустрије да се на суђењу дође само до онога што би могло да терети Србију као организатора атентата, везала је руке науци. Није се ишло даље и дубље у трагању за свим могућим елементима. Супротно је учињено поводом сељачке Тицанове буне сто година раније у Срему, у време ратовања Црног Ђорђа. После неколико година након полома устаничке државе 1813. трага се по Срему за пребеглим учесницима и врше испитивања као да је побуна била те исте године.
Скоро сви актери сарајевске драме су преживели атентат, али нису били у прилици да слободно проговоре. Остало је само оно сачувано по записницима са суђења, који нису настали у поднебљу жеље да се отворено говори и искаже све што се зна. Суштинско у тим причама као најдрагоценије однето је са собом.