Узима се да је поводом Косовске битке настало око десет списа. Скоро половина од њих до новијег времена доспела је само у по једном препису, из чега се види колико су они близу нестанка. Зна се само по оном што је виђено – недостају „косе“ вести о постојању још неких дела која нису сачувана. Стога се може говорити једино о познатим делима, без икакве тежње о одређењу њиховог броја.
У помињани број улази све што је у вези са поменутом битком и личношћу кнеза а то није – жанровски гледано – хомогено. На првом месту, овде се Служба изузима, јер она није нешто специфично што би било само у вези са овом тематиком. Службе имају и остали светитељи.
Међу више списа постоји велика садржајна сличност коју карактерише присуство реторских елемената. Наслови су такође слични, па у почетку рада није једноставно снаћи се. Што се тиче претпостављеног ауторства, код истраживача нема јасног и јединственог става. Лакше се определити за неког анонима него довести у везу са неким од имена познатих писаца из тог времена (патријарх Данило III, монахиња Јефимија, деспот Стефан…).
Још је патријарх Пајсеј (1614-1647) жалио што у спису који му је дошао до руку – он га назива житијем – није нашао податак о месту кнежевог рођења. „И ово да сазнаш о кнезу Лазару. Одакле беше и како, у Житију његовом које је у Раваници, не нађох, осим у неком летопису.“ Да ли је ова вест „утешна“ за нас који живимо четири века после поменутог јерарха и добро знамо каква је оскудица и у делима и у вестима. Познато је колика разарања и уништења деле ова два периода, почев од пљачке Пећке Патријаршије (1688) до спаљивања Народне библиотеке од Хитлера. Вест да ни добро обавештени патријарх Пајсеј није нашао право житије које би давало више података, као да доноси „олакшање“.
Речено је да је неколико списа из ове групе међусобно слично по реторским особинама, па и обимом. При покушају да се ова појава објасни можда би се могло помишљати и на посебан начин обележавања годишњег помена овог светитеља. Уз онај уобичајени и добро познати, који се у Цркви редовно врши, треба помишљати и на „додатни“ који се састоји у „конкурсу“… Особе од којих се могло очекивати да створе нови спис у вези са косовским Видовданом имале су прилику да на прослави свој састав произнесу, а само дело добија могућност да се унесе у збирку дотадашњих остварења из те врсте. Стога се већина ових списа може оценити као „наменски“ настали.
Нередовно стање у тим деценијама је честа појава, па ни прослава Видовдана није могла бити одржавана сваке године. Поменути начин празновања је вероватно вршен, кад услови дозвољавају, бар до смрти кнежевог сина и наследника деспота Стефана (1427). Поред тога што прослава није могла бити редовна, већина претпостављених списа је нестала.
Књигољубиви и још више несрећни владар користи и ову прилику да помогне и подстакне развој домаће књиге, кад се није могло градити онако како је то чињено у претходном столећу, у коме се могло стварати несметано у сваком правцу па и на књижевном плану. Нажалост, после времена деловања Светога Саве, у начелу је мало за неки век и по постојања слободне државе урађено, за шта нема ни објашњења, а још мање оправдања.
Сваке године поводом прославе дана кончине јавља се прилика да настане једно ново дело. Да је тим ритмом стварано у ранијим деценијама „ни у цели свет не би стало“.
Натпис на мраморном стубу и похвала монахиње Јефимије се разликују и по томе што су исписани на посебном основном материјалу, а потом и умножавани путем преписивања. Натпис је, нажалост, познат само по једном препису, док је похвала Јефимије сачувана у неколико. Свест о постојању покрова у народу је редовно била присутна, али се веровало да он потиче од кнегиње Милице. Тако је у детаљном попису старина фрушкогорских манастира из 1753. године записано: „Једна марама литерами написана, по црквеном атласу који је везла блажена госпожа Милица.“
Проласком времена прилике су бивале све очајније а надолазећа опасност таква и толика да се живело у условима ближим ропству него жељеној слободи.
Настанак списа Антонија Епактита би се могао узети као последњи познати датум (1419/20). Завршни чин био би у залагању патријарха Никона да писац Константин Филозоф састави житије деспота… Овакви списи су особеност и у дотадашњем постојању државе и током времена култа, пошто за сличним није било ни потребе. То је први српски светац из групе ратника и мученика.
Постоје зборници где се налази по неколико од ових дела. Не чуди што је Служба у десетинама преписа с обзиром на значај и углед и светитеља и врсте дела. За Службом по броју преписа следи житије Лазара. Расејани су по целом српском етничком простору, почев од манастира Хиландара, Дечана, Житомислића, Крке па до Арада… Ова група је – за разлику од Душановог законика – јако погођена уништењем Народне библиотеке 1941. године кад је на фашистичкој ломачи, највећој у овој епоси, нестало поред осталог и по неколико преписа Службе и житија кнеза Лазара.
Узима се да су ови списи настали у распону од три деценије и верује се да је спис Епактита последњи. Овде изнета теза дозвољава већи распон и у погледу времена, а потом и броја. У погледу наслова има још увек колебања. Најчешће се користи израз „слово“: „Слово је у српској средњевековној књижевности обично дело краћег обима и ретко кад изразито приповедачки грађено, те се разликује од „повести“ и „сказанија“.
На овим списима огледали су се скоро сви посленици из ове области и у просеку обрађивали по један спис, док постоје и зборници где их има по неколико. Поред осталих, ту је и онај у коме се налази и зборник Житија краљева и архиепископа српских од архиепископа Данила. „Иза свега што сам у овој књизи штампао има у млађем карловачком рукопису јоште на 30 листа од по табака, којима је само једна страна писана недотупавни чланак од којега је нешто штампао по другом рукопису А. Гиљфердинг, иза кога иде Живот кнеза Лазара какав је у Ћипријанову рукопису и у Србљацима и најпосле још један чланак о кнезу Лазару, онај исти који је по бољем рукопису штампан у Гласнику XI.”
„Ма како кудио Гиљфердинг овај натпис на „столпу“ на Косовом пољу, ја мислим да столпов говор има у себи веома много истине.“ Још једном се указала прилика да Србима и њиховој књижевности наклоњен човек о српској књижевности проговори лоше. Тим поводом Ђура Даничић, издавач Даниловог Зборника каже: „Ово дело старе књижевности српске ако је и кудио врло покојни Шафарик, опет је и сам мислио да би га вредно било штампати.“
Нису само страни аутори незадовољни делима старих српских писаца. И домаћи истраживачи у настојању да дођу до неког конкретног податка о том времену често остају разочарани. Ни шира домаћа публика није стигла до тог степена да би у делима својих предака првенствено трагала за уметничким цртама дела.