Ненадокнадив је губитак што Вук није оставио више података о певачима од којих директно записује песме. Додуше, све оно што Вук није стигао да уради остаје да се само помене као велики и трајни губитак. Био је одушевљен са Тешаном Подруговићем и Филипом Вишњићем и помешаних осећања према старцу Милији. Сваки до њих је величина на свој начин. Тешан га „опија“ као и чувени Хајдук Вељко Петровић, а Вук не налази начина и снаге да се још који пут сретне са њим, кад већ не би могао да се сретне са јунаком (по његовој оцени) већим од Ахила и Обилића. Много је и сам изгубио, а и његови следбеници, што се није поново још који пут срео са Вишњићем – добит би била вишеструка. Уместо тога, моли Лукијана Мушицког да са њим разговара – човека „оперисаног“ од интересовања те врсте. Учени архимандрит телеграфским стилом, и пре проналаска телеграфа, записује само неколико реченица у које је сабијено деценијско искуство великог певача.

Особењак Милија сам бежи колико по својој несталности толико и због наговора (па и претњи) људи око Милошевог двора, људи каквих има око сваког двора, а око Милошевог посебно.

Постоје песме – хронике по предмету описа, зна се којим поводом настају и може да се одреди доња граница настанка. То су остварења са контекстом.

Постоје оне за које се може рећи да код певача стиже само идеја (по причи или можда по интуиту) а остало ствара по свом осећају. Временско растојање се некад мери и вековима, и отуда разлике међу песмама. По песмама из Косовског циклуса, Југ је из Крушевца, док по песми Маргита девојка они су из Топлице – „на Топлици на води студеној“ – много чега је ту у нереду па не функционише ни веза логике и језика. „Ко познаје народне наше песме, онај ће одма казати да је то будалаштина од певача, који не мислећи шта говори, покупио речи из други песама па ји метнуо овде где им није место.“

Има песама које се истичу поруком из свог уводног дела као Старац Вујадин, Почетак буне против дахија… Та особина чини их веома блиским повељама из времена старе српске државе, на коју песма понекад са болом подсећа. Повеља настаје одређеним поводом, што се види из средишњег дела текста. Њему обично претходи уводни део са теолошком поруком лишеном конкретног садржаја (аренга): „Аренга треба слушаоцима или читаоцима да прикаже духовне основе дела и покаже колико је оправдано оно што се повељом утврђује. Стога аренге имају више књижевни и морални него правни и историјски значај. Аренга није неопходни део повеље.“ (Ђ. Трифуновић)

Нема ни свака песма свој особити „песнички“ увод. Само она настала од певача раскошног дара користи прилику да украси приступ основног излагања. Уз то, Вук говори како се у логору устаника ретко кад ручало без песме гуслара. По томе, у логору ратника јуначка песма за рукчком има улогу читања житија у трпезарији манастира.

Скоро све песме о ратовању Црног Ђорђа потичу од гуслара Вишњића сем оне о боју на Делиграду, за коју сви кажу да су је чули од старца Рашка. Велико утврђење, сведок епског опстојавања младе устаничке државе на небројене ударе моћних војски са истока, није имало свог Вишњића, као што је ту срећу имало Подриње да кроз виђење слепог певача остану усмени „записи“ бар оних највећих од неизбројивих бојева устаника на тој страни са редовно јачим противником.

Колико је касније Вук морао жалити што није више „радио“ са Тешаном, јер је „његова свака песма добра“, кад је касније добијао „свачега“ а по самом Вуку Тешан је знао стотину: „Његова је свака песма била добра, јер је он особито како није певао, него само казивао песме разумевао и осећао и мислио је шта говори.“ Са тим се уклапа и сведочења писара из 1407. године, за кога Вук није могао знати: „Не преписивати док се читањем не разуме шта се у књизи налази, какво је излагање или препис, да се за прикладан лов према овоме припреми.“

Вуково виђење Подруговића неће се нигде више поновити: „Био је паметан и као ајдук, поштен човек; врло је радо којешта весело и шаљиво приповедао, али се притом никад није смејао, него је све био мало као намрштен“. Осећа се надмоћно и у животу и у причи.

У своје време било је среће што се поред првог српског архиепископа Саве као највећег међу Србима нашао и велики писац да бар донекле остави спомен о тој величини. Слично је и сада – велико време славног Вожда Црног Ђорђа познатог и способног да од обичних тежака ствара ненадмашне јунаке, нашао се и даровити певач. Иако слеп, у свом послу и по свом дару видео је и даље и боље од многих. После боја сусреће учеснике и од њих добија основне податке о окршају. Одатле до вредне песме за песничког генија нема тешкоћа: „Питао је ратнике у повратку: Ко је предводио… где су се тукли… ко је погинуо, против кога су ишли.“ Сме ли се замислити да у случају да није било Вишњића устаничке битке у Подрињу би остале без своје епске хронике.

Поводом највеће победе у историји српског ратовања, битке на Мишару, треба приметити да насупрот свим који пажњу усмеравају на бојиште и стицање победе, певач одлази у завичај побеђеног предводника и прати шта се тамо дешава и како се прима вест о поразу. Та појава је и данас после два века и у времену „плурализма“ разних врста мало ко се од новинара нађе у дому губитника. Додуше, за његове извештаје има и мало „клијената“, па тим начином и извештач постаје „губитник“.

Велики певач био је и у прилици да се сретне са једним од највећих међу Србима свих времена – Црним Ђорђем. Ако није могао да тог грмаља од човека сагледа својим очима, осетио је величину и значај његове појаве и преточио у стихове:

Дрино водо! племенита међо,

Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!

Наскоро ће и то време доћи,

Кад ћу и тебека прећи,

И честиту Босну полазити.

У Милошеву Србију Вишњић није хтео (могао) да иде. Време Ђорђа и Милоша су два света и не могу се поредити. Већ су сувременици увидели да је Ђорђе био владар слободне земље, а Милош само један моћник у односу на сопствени народ.

Ђевојка је своје очи клела,„Чарне очи, да би не гледале!Све гледасте, данас не виђесте,Где прођоше Турци Лијевљани,Проведоше из горе хајдуке,Вујадина са обадва сина…(Стари Вујадин)

Боже мили, чуда великога!Кад се ћаше по земљи Србији,По Србији земљи да преврне,И да друга постане судија,Ту кнезови нису ради кавзи,Нит’ су ради Турци изелице,Ал’ је рада сиротиња раја… (Почетак буне против дахија)

Често књиге земљу прелазише,Од Тополе села поносита,Од онога Петровића Ђорђа,Од Ђорђије, од Србије главе,На господу и на војеводе,На кнезове и на буљубаше:„Весел’те се, ђецо Србадијо!Амо Турке јесам победио.На нашему шанцу Делиграду,Разбио сам царску султанију,Ал’ су Турци брижни и срдити,Отишли су земљи по ђенару…(Хвала Чупићева)

Протужило самоуче ђаче,Миљешевци на капији цркви,У неђељу прије зоре беле,Прије зоре и јаркога сунца,Пита њега старац игумане,„Красно чедо, самоуче ђаче,Каква ли је голема невоља,Те ти цвилиш цркви на капији… (Свети Сава и Хасан-паша)

Мили Боже, чуда големога!Јали грми, јал’ се земља тресе?Јал’ се бије море о мраморје?Јал’ се бију на Попини виле?… (Мали Радојица)

Град градила три брата рођена,До три брата три Мрњавчевића,Једно беше Вукашину краље,Друго беше Угљеша војвода,Треће беше Мрњавчевић Гојко,Град градили Скадар на Бојани… (Зидање Скадра)

Рани мајка два нејака сина,У зло доба у гладне године,На преслицу и десницу руку,Лепа им је имена надела… (Предраг и Ненад)

Састала се четири табора,На убаву на пољу Косову,Код бијеле Самодреже цркве,Једно табор Вукашина краља,Друго табор деспота Угљеше,Треће табор војеводе Гојка,А четврто царевић Уроша.Цареви се отимљу о царство,Међу се се хоће да поморе,Злаћанима да пободу ножи,А не знаду на коме је царство… (Урош и Мрњавчевићи)

Собет чини царе у Крушевцу,Све војводе на собет дозвао,Ставља редом једног до другога,… (Зидање Раванице)

Сењани се у лов подигнули,Среће ради на Божић ујутру,Да јуначку срећу окушају, (Лов на Божић)

Сиротује сирота девојка,Каде руча, она не вечера,Кад састави ручак и вечеру,Онда јој је руа недостало…(Девојка надмудрила Марка)

Цар Лазаре седе за вечеру,Покрај њега царица Милица,Вели њему царица Милица,„Цар Лазаре, српска круно златна,Ти полазиш сутра у Косово… (Цар Лазар и царица Милица)

Знате л’ браћо, јесте л’ запамтили?Кад Крушевац Срби приватише,Сва се турска војска усколеба,Сташе Турци ситне књиге писат’,Те пошаљу један на другога…(Бој на Делиграду)

Уранила Косовка девојка,Уранила рано у недељу,У недељу прије јарка сунца,Засукала бијеле рукаве,Засукала до бели лаката,На плећима носи леба бела,У рукама два кондира златна,У једноме лађана водица,У другоме руменога вина,Она иде на Косово равно…(Косовка девојка)

Овце чува Петре Бошковићу,У Острогу високој планини,Друга нема, поредника нема,Но са собом два луда синовца,Те му врћу по планини овце,Па се силан Петар разболио…(Петар Бошковић и гарван барјактар)

Протужио Белић Игњатије,Уз колено славном господару,Господару Чупићу Стојану:Господару Чупић Стојане,Ево има шест година дана,Како тебе дворим господару…(Белић Игњатије)

Војску купи Кулин Капетане,Крајишнике турске невернике,Који другог Бога не познају,Не имају ни вере ни душе,Војску води на богату Мачву,Кодгод прође свуда Србљу прети… (Кнез Иван Кнежевић)

Кад Лазару одсекоше главу,На убаву на пољу Косову,Од Србља се нико не десио,Већ се деси једно Туре младо,Јесте Туре ал’ је од робиње…(Обретеније главе кнеза Лазара)

Бога моли Краљевићу Марко,Од године опет до године,Да прослави крсно име красно,Крсно име, светог летњег Ђурђа… (Турци у Марка на слави)

Збор зборила господа ришћанска,Код бијеле цркве Грачанице:„Боже мили, чуда великога!Куд се ђеде цар Немање благо,Седам кула гроша и дуката?“… (Свети Саво)

Одметну се Мијата ајдуче,Одметну се у гору зелену,Од зулума Бега Љубовића,Од глади је црну земљу јео,А од жеђи с листа воду пио,Док је јунак дружбу сакупио… (Дружина Мијата хајдука)

Подигла се једна чета мала,Отклен ми се вазда подизала,Од Котара, крваве крајине;Једна чета, три су харамбаше,Сва три ћу ти по имену казат… (Јанковић Стојан)