Средњи син оснивача династије Стефана Немање, Стефан 1195. постаје очев наследник на владарском престолу. У опредељењу оца да се одлучи за њега као наследника кључну улогу је имао факт да је он бо зет цариградске владарске куће. Био је ожењен Евдокијом, у време склапања брака синовицом византијског цара Исака Анђела, а после смене на трону ћерком цара Алексија III Анђела. Тај брак није дуго трајао. Од четири сина, тројица су били владари, а четврти је био трећи архиепископ Сава II (1264-1271).

Прворођени Стефанов син Радослав наследио је оца на власти и није владао дуго, око шест година. У наративним изворима је лоше приказан и о његовом култу се и не размишља.

Владислав је владао нешто дуже, око десет година. Наративни извори су му унеколико више наклоњени. Његов култ може донекле да се прати и убраја се међу локално датоване.

Урош је најмлађи, иако се често у литератури сматра претпоследњим влада преко три деценије. Постоје извесни елементи култа везани за његову задужбину манастир Сопоћане. Ретка је прилика да три брата узастопно долазе на положај владара, без обзира на начин смене.

Четврти, не најмлађи Стефанов син Предислав у монаштву постаје Сава. Био је хумски епископ а потом трећи архиепископ. Са њим је скопчано највише „изненађења“. Иако је члан владарске куће, његово житије у Зборнику „Животи краљева и архиепископа српских“ је кратко и смештено између опширних житија архиепископа Арсенија и Јоаникија. Службу је добио тек 1861. од београдског митрополита Михаила, издавача београдског Србљака.

Питању се прилазило и до сада, али само као збиру појединачног, без жеље да се уочи и издвоји целина. Први знак за „узбуну“ јавља се једноставним листањем зборника Животи краљева и архиепископа српских, где се у одељку дужих житија као „страно тело“ јавља кратко житије Саве II… Остали примери су теже уочљиви и могу добити какво-такво објашњење. Потом се јавља специфик култа Стефана Првовенчаног који почиње још од његовог преноса, за који нема јасног разлога, а потом даља испрекидана историја са низом „понорница“ из историје моштију.

Епоха патријарха Пасеја (1614-1647) се јавља као „међувреме“, кад први краљ СП и последњи српски цар добијају своја житија и службе. За осталих неколико, то ће учинити митрополит Михаило два и по века после.

Сувише уочљиво да би се примило као „случајно“, а за разумевање скоро немогуће. Није исто ако се само помене како Радослав, Владислав и Урош уместо житија у зборнику имају само краће белешке и кад се каже да је таква судбина свих синова Стефана Првовенчаног. Како разумети краља Милутина да се према деди, стричевима, оцу тако односи. Зна се да су смене насилне и да њима претходе сукоби, али то није несавладива препрека да се бар са формалне стране створи представа и доживе као мање драматичне. Арсен је представљен и од каснијих аутора се доживљава као члан владарске куће и више је истакнут него синови Стефана Првовенчаног. У томе нема необичног, пошто је ученик, изабраник, наследник.

Кроз праћење хронике ликовног представљања не примећује се ништа изузетно у односу према Стефану Првовенчаноми његовим синовима. Они се појављују тамо где би се могло очекивати.

Иако је јасно на основу извора да Предислав није најмлађи „за нашег господина унука светог Симеона, а најмлађег сина Првовенчанога краља кир Стефана међу свом браћом својом… превеликога и превисокога краља Стефана Уроша“, код аутора се јавља „по инерцији“ излагање где су поменута три краља а онда Предислав долази на последње место.

Питање односа главног писца из кодекса архиепископа Данила и његових настављача је сложено и нема начина да оно икада буде решено, судећи по разликама аутора кад покушавају да „разврстају“ поједине писце зборника, односно од њих настале списе.

Потреса при смени на власти било је и пре и после, то је скоро редовна појава, и не може бити разлог али ни објашњење за овде разматрану појаву „дискриминације“ целе породице. Струја која је ово спровела из само њој познатих разлога остаје непримећена и губи се у анонимности, вестима врло оскудног средњег века.

До насилне смене на трону долази два пута – између Радослава и Владислава (1234) и између Владислава и Уроша (1243). У оба случаја већу улогу је имао спољни фактор него унутрашњи потенцијал грађанског рата. Године 1230. битком код Клокотнице Епир, до тада војно и политички најмоћнији, за само један дан престаје да буде значајан. Радослав је био зет епирског господара и та веза је могла бити од користи за Србију. После пораза, инсистирање на вези са Епиром могло је само да штети, те се сматрало да предност треба дати Владиславу као бугарском зету. Кад је десетак година касније и бугарској кренуло лоше, опет се размишља о тражењу неко спољног ослонца.

После Симеона Немање који као владар има чак три житија – од Саве (1208), Стефана Првовенчаног (1216) и Доментијана (1264), право житије добиће тек његов праунук краљ Драгутин. Та два владара (прадеду и праунука) дели период од око сто година, што се уклапа у просечни биолошки ритам смене генерација.

У штампаном издању Ђ. Даничића из 1866. године Радославу је посвећено 7 редова, а Владиславу непуне две стране. „Ове две краће белешке више су општи поглед на владавину него што су житија владара. Тако почиње и следећи састав, где би требало да се говори о краљу Урошу. И сад, после општег погледа на владавину овога краља не приповеда се његов живот у целини већ се говори о Драгутину и његовом односу са оцем Урошем. Тако садашња целина, која би се односила на краља Уроша казује највише о Драгутину.“

У уводу за владарски део зборника обећава се равномеран приступ свим потомцима Немање, обећање које у тексту није остварено. „Похвалићемо првога начелником светога оца нашега Симеона Немању, новога мироточца српског… преосвећенога, првовенчанога краља Стефана, и синове му краља Радослава и Владислава, и брата им благочастивога и великога краља Уроша…“

По биографу изгледа да он користи само наративне изворе, као да је време ропства. где писане вести и не постоје: „Ми смо дужни ово изнети, што слушасмо и разумесмо, или неки од старих људи беху сведоци дела њихових, која учинише у данима свога живота, и они нам објавише, и ово све по имену износимо.“

По белешци о Радославу код Данила, испало би да је он умро после шест година владе и тек онда на престо ступа Владислав. „Мада је био средњи међу својом браћом, но помоћу Христа највише је напредовао у свим богоугодним делима… Благоверно проводивши овај живот и краљевавши у своме отачаству седам година и тако пређе у бесконачне векове радовавши се у Господу…“ О начину смене власти између Владислава и Уроша не зна се, а по биографу то као да се десило након природне смрти Владислава.

Питање структуре зборника, потом ауторства појединих списа, уз претпоставке о каснијим интерполацијама у затечене текстове, а потом рад у поднебљу где се нека теза покушава доказати ранијом тезом, која се честим понављањем претвара у „чињеницу“, води до нерешивог и неразрешивог.

Цео низ кад се множи пропада ако се у њему само једном нађе „нула“. Тако и овде сплет тврдњи, ма како заснован, пада само због једног „можда“. За значај проблема довољна је и чињеница необичног тока збивања око штовања Стефана Првовенчаног. Овде се надовезује и однос потомака према његовим синовима, где је мало елемената поштовања. Ако је Сава сматрао да Стефан може и треба да буде проглашен, шта је друго одлучивало? Ту није одлучујуће што је Жича страдала. Остале области живе у миру још пуна два века, кроз које се могло обавити оно што Сава није стигао… Ни синови се не труде.

При раду око зборника логика не помаже много. Дело овакве вредности Срби су тако високо „ценили“ да постоје само два потпуна преписа. Потом у два преписа изостављено је оно што се ни по једном критеријуму не би смело изоставити – житије самог Данила чији рад представља језгро зборника.

„Самом процесу састављања могу се приписати и кратки делови о архиепископима Сави II, Данилу I, Јакову, Јевстатију II, Сави III и Никодиму. Сам Данило је несумњиво написао Животе краља Драгутина (с кратким уводом о Урошу, и, можда, још краћим о Радославу и Владиславу)… (Н. Радојчић)

„О архиепископу Сави II казују се уопштени и основни подаци: био је брат краља Уроша; ишао је у Јерусалим где је провео доста времена. Живео је на Светој Гори и претрпео је напасти од разбојника; вратио се у отачаство и ту показивао велике подвиге и постао архиепископ.“

„Трећи архиепископ поста, Сава други назван, и добро престо одржа; он и до данас цео и нераспаднут пребива у Пећкој цркви близу гробнице другог архиепископа Арсенија, чудотворца, чудеса чинећи многа.“ Речено пре четири века од најмеродавнијег! Чудо је да је патријарх Пајсеј ближи стварности од Данила што је још сложеније.

Пајсеј у оквиру свог обележавања годишњице стварања Српске Цркве сматрао се обавезним да обележи четири века престављења Стефана Првовенчаног, да састави житије и службу. Као што је увиђао чега нема или шта постоји само у једном препису, могао је да примети да не постоји житије и служба Стефана Првовенчаног.

То је само део опште (не)правде према целој кући. Није то само незнање па се не би могла прихватити оцена Даниловог рада: „О коме зна он много и лепо уме да говори, то су личности крај којих је живео и делио с њима њихове и своје бриге…“

Тешко разумети овакав однос као нечију заверу јер кућа влада и даље и није у интересу било које врсте да се подржи тако нехајан однос према прецима. Због таквог односа смо лишени вести о настанку две владарске задужбине (Милешева и Сопоћани), где су сачувани храмови, али нису оснивачке повеље, нити има успутних вести.

Већ Савин биограф Доментијан својим текстовима о „тројици“ (Симеон, Сава Стефан) што је ређе и двојици (Симеон, Сава) што је чешће, наговестио је опадање угледа Стефана Првовенчаног, што се касније лако може пратити.

Надахнутност Доментијанових текстова можда овде највише долази до изражаја. Излагање о двојици среће се чешће и обимом је веће. У поређењу са тим, осврти на „тројицу“ су ређи и постепено се губе. Тако ће се дешавати и у животу и далеко после писца биографа Доментијана. Симеон има три житија, Сава два, за Стефана и његове синова остале су само житијне „белешке“. „Опис је пропраћен похвалом у којој доминира символичан број три: у њој се прослављају Сава и Симеон и Стефан. Похвала је заправо кључно место целог житија, јер Доментијан одређује место и заслуге са своја три најзначајнија јунака.“

„И три вољу Тројице сатворише на земљи, отац са два чеда возљубљена, свети Симеон са богоносним Савом и са њима помоћник Божији кир Стефан првовенчани краљ, вољу Божију сатворише на земљи… три који имају једномислену вољу у три тела.“

Намере Саве о преносу Стефана Првовенчаног нису јасне, али је чињеница да је код Доментијана тај догађај представљен скромно и „успутно“. У наставку описа сахране у Студеници говори „незаинтересовано“. „И после неког времена пренесе га са великим почастима у дом Спасов у манастир који је он подигао у велику архиепископију звану Жичу, где и данас лежи телом сав неповређен.“ Очекивало би се од Доментијана да више каже о томе по њему свечаном преносу. Од тог момента на сцену ступају разне приче и нагађања о даљој судбини моштију и штовању овог светитеља.

Тематика је у вези са деловањем Саве само до момента преноса моштију из Студенице у Жичу. У даљем времену, до његовог повлачења у тој области се не дешава ништа ново или бар није познато. Све остало припада потоњим. Синови Првовенчаног ту као да не чине или не могу да чине…

Зачарани круг одговорности сродника – став околине која није толико моћна као династија и потомци које изгледа да то и не занима. Постоји општи немар према већини дела старих српских писаца, па су стога и поменуте појаве мање уочљиве и изгледају „природно“.

Сажето Савино житије међу обимним и обрнут случај као „негативна“ равнотежа обимно Даниловом житију међу кратким Никодима и Јоаникија, делују као антиподи и привлаче пажњу и неупућеног. За Арсенија се можда и може понудити неко решење због његове изузетне личности и неупоредиво велике активности. Код Саве је то теже – не види се да је Сава мање вредан од осталих, а потом он је члан куће. „Неће бити да је Сава II био тако безначајна личност, као што би излазило из Данилове конционалне и равнодушне белешке. За живота Саве II и, свакако, не без његовог учешћа у одлукама, подигнута је и живописана једна од најзначајнијих наших грађевина средњег века, Тројичина црква у Сопоћанима, и написано једно од најзначајнијих књижевних дела, Доментијанов живот Светога Саве.“ Живот се мери вековима, а као да никог не занима што се о четири владара не зна скоро ништа без јасног разлога и оправдања, док о времену пре и после њих може да зна преко домаћих писаца далеко више. Судећи на основу општих знања мало је вероватно да су постајали посебни додатни списи који су у међувремену нестали. С обзиром на мали број познатих преписа не би се смело ни то искључити.

Код Првовенчаног елементи култа постоје већ у средњем веку, али се после тога губе, тако да се сматра да је то коначно урађено у време патријарха Пајсеја 1628. у оквиру прославе четири века од смрти и поводом поновног откривања моштију. Тада је Стефану Првовенчаном саставио службу и житије. У стручној литератури Стефан Првовенчани се налази на списку „редовних“ култова, Владислав је унет међу локалне датоване, а Урош међу прекинуте култове.

Кад су у питању култни списи посвећени оцу Стефану и сину Сави II треба имати на уму тешко стање наше рукописне грађе. Сем неколико изузетака, као по правилу број преписа је скоро редовно мали. То се не може објашњавати само тешким приликама и малом очуваношћу. Подједнако су угрожена била и она дела где је познат већи број. Тамо где има, има и за нестанак и за очување. Међу делима где је број преписа мали, доста је оних очуваних у само једном препису. У нашим условима чак и по искуству из најновијег времена оцењеног као високо „цивилизованог“, зна се како лако једини препис може без трага да нестане.

Факт да се житије архиепископа Саве II као члана владарске куће у зборнику налази сабијено са своје две стране између обимних житија Арсенија (40 страна), Јоаникија (20 страна) и Јевстатија (30 страна), код истраживача треба да буде знак за „узбуну“. Чуди што то одавно није било. Ако се каже да то житије од Даниловог настављача проблем је још већи.