– балканска крунисања –

(Не)озбиљност која се овде јавља јесте двострука – и то како са фактографске тако и са научне (методолошке) стране. И данас се у делу науке не сматра потребним да се у причи о крунисању Стефана Првовенчаног ишта мења у ономе што је Константин Јиречек рекао пре више од сто година. У међувремену је било „обесхрабрујућих“ ставова од стручних људи који су ближе суштини и не робују крутом формализму И. Руварца и К. Јиречека. Поменути Руварац по познатом обичају у приступу као да је више вођен неким својим инатом него објективним ставом. Затим питање је колико својим односом жели (мора) да се труди како би угодио некима „тамо“.

Спреман је да набраја шта све мора да испуни српски владар док ништа спорног не види у томе што је солунски господар сам себе прогласио царем без тражења било чије „помоћи“ са стране. „Он сам створи круну и том самотворном круном крунише га аутокефални архиепископ охридски Димитрије Хоматијан“. Као православни монах одбацује сведочење светогорског монаха док се беспоговорно ослања на латински извор – да ли опет из већ поменутог разлога.

На Балкану стање око владарских титула није јасно што је схватљиво због бурних догађања на смени 12. и 13. века, о којима у познатим изворима постоје оскудне вести недовољне да би се по њима могла пратити тако сложена проблематика. Изгледа да ни у Западној Европи где су токови државног живота далеко мирнији и пропраћени са неупоредиво више вести као да није много јасније.

Услед честог понављања истог, много чега се одомаћило као „нормално“, па чак и као једино могуће. Појаве се ретки гласови који указују и на друкче могућности сагледавања. Они иако долазе од озбиљних људи, брзо утихну и наставља се по старом.

Није могуће да је толико „нормално“ стање како се „званично“ представља да господар области носи веће звање од владара државе, а потом кад он постане владар „одлаже“ раније звање и понаша се као да оно не постоји. Основано је питање колико (не)озбиљности има у таквом понашању. Реч је о конкретном односу великог жупана Стефана Немање и његовог сина Вукана према краљевској титули Дукље: „У време господара Немање, великог жупана и сина Вукана, краља Дукље, Далмације, Травуније, Топлице и Босне.“

Наука је увек спремна да преписку са Латинима сматра као озбиљну ствар, иако ту све одише неозбиљношћу. У току преписке бугарских првака око добијања круне, као да је сметња на везама. Једна страна пише онако како јој годи, што чини и друга страна – иако не мисле на исто – и преписка на тај начин тече годинама као да је све у најбољем реду. Тим поводом угледан научник даје своју дефинцију којом доводи у сумњу све дотле речено. „Папски легат је обавио крунисање и посвећивање по своме, а цар и патријарх су се и надаље титулисали по своме.“ (С. Ћирковић) Тиме постаје све релативно да се јавља питање што је стварно блиско реалу – релативно у толикој мери да се на став не обраћа ни приближно онолико пажње колико он заслужује. Упорно се и даље истрајава на ранијем гледишту које угађа Латинима.

Сплитски извор говори са великог и просторног и временског растојања, где нема могућности да се битни моменти неког процеса упознају и потом узму у обзир при саопштавању. Затим, његова основна прича се односи на сасвим друго поље збивања, а оно што је у том случају за српску науку битно, па и пресудно, за њега је само узгредни „привезак“ (тек да се нешто каже). У време свог рада он тешко да је био у могућности да се у потпуности обавести о предмету своје приче, те га стога решава по „општем обрасцу“ понашања у таквим приликама. Стога би и Руварац требало да буде свестан вредности те приче, поготово што и сам није имао неко повољно мишљење о људима латинског света.

Док се на неке гледа као неоспорив ауторитет међународног угледа, главни и једини извор права, на терену од тога нема користи. У крајњој линији, свак је препуштен самом себи да се сналази ослонцем на сопствене снаге. Кад се ствари тако одвијају, умесно је питање чему прича о неком и нечијем праву и обрасцу понашања. Добијање круне из Рима не штити аутоматски како би се очекивало од напада Угарске. „Прва реакција је дипломатским средствима стишана, а касније су однос равноправности или однос потчињености зависили од снаге једне или друге стране.“ Колико онда вреди таква тврдња како су из Рима добијене владарске инсигније донеле српској држави пуни суверенитет?

Кључни извор за тврдњу о стицању круне 1217. године, ту годину не помиње. Све се веже за израз „у то време“, који може бити различито схваћен, поготово ако се узме у обзир да изворни текст настаје око четири деценије касније. У конкретном случају израз може бити преносилац поруке, али исто тако и пишчевог стила, пошто се у тексту чешће среће.

Поменути Димитрије Хоматијан крунише солунског господина Теодора Анђела не зато што је охридски архиепископ већ што солунски митрополит Константин Месопотамит као особа свесна нежељених последица тог чина не жели да учествује у томе.

У постојећим приликама осврт овакве врсте и уз услов да је са формалне стране беспрекорно састављен могао би бити лако „дисквалификован“. Уколико дође у руке озбиљног и објективног, не би требало и не би могло да доживи такву судбину. Стање је такво да га је стварно тешко дефинисати. На први поглед озбиљна тема о крунисању и не изгледа толико озбиљно кад се потпуније сагледа – посматрана бар кроз балканско искуство. Таква релативност прилика око стицања и значења круне тражи и друкчи однос аутора без тежње и наметања утиска егзактног. Искуство показује да и „самостално“ и самовољно обављено крунисање није без икаквог дејства. Ако дође до губитка државне самосталности, освајач поред осталих услова тражи и одлагање символа власти дотадашњег владара.

Тамо где се може само говорити о току догађаја без приписивања неког дубљег значења и значаја, поступа се супротно и у сваком потезу се жели видети нека посебна символика.

Понашање Немањиног сина Вукана и нове науке није јасно – ако је раније звање имало неку снагу, зашто се његов носилац тог звања одриче и почиње преговоре о добијању круне потпуно изнова? Могуће је остати само у равни нарације и не тражити наводне символе. Научна заједница није спремна на гледање са „друге стране“ ма оно било и „неозбиљно“ (полифонија). По једнима, то звучи сасвим озбиљно иако не треба много напора да се види како је тај сценарио скоро „смешан“ толико да ни сам актер као да га није свестан. Колико је прича о установи краља довољно истражена и какав је њен стварни значај, или можда постоје различити степени овог звања?

Може се дотаћи и однос Византије према установи краља – удео код угарске и јерменске круне. Значи за граничне зоне али ван области директног њеног утицаја. Код Срба стварног напретка у том погледу нема, већ је у оптицају оно речено од Константина Јиречека, уз додатне „варијације“, без осећаја да се нешто узнапредовало. Уз то, утисак је такав као да се ни у страној науци на том пољу не ради нешто особито. Случај помена српског владара из 1192. године говори да се могло бити субјект међудржавног живота независно од титула. Ако је било и могло тако да буде, што се толико „трчало“ и по цену сукоба са околином. Византијско дубровачки уговор из 1192. године садржи захтев да Дубровник не сме да склапа савез за Немачким царством, Норманима, Угарском и (српским) великим жупаном.

Ствар је и у томе колико Срби научници сами себи вежу руке – што им се чешће дешава – и стварају тешкоће и тамо где их за друге не би било.

Мора се поставити и питање магичних моћи неких тврдњи, а титула ту није једини случај. Слично и око казивања последњег Даниловог настављача око мисије инока Исаије, где је толико елемената нетачног, нелогичног, па и немогућег… Све то иако је у толико мери видљиво, мерљиво, опет се у литератури истрајава на скоро дословном парафразирању оног што се налази у основном тексту списа.

Период је сам по себи особит са доста недореченог услед раскорака у сведочењу извора тако да је то пре врућ кромпир од кога се бежи, него амбијент у коме би се истраживач пријатно осећао уз предосећај да се ту може више урадити. Не односи се то само на крунисање.

Аутори често чине напор уз убеђење да користе прави метод и иду добрим путем. Очито је да „преозбиљно“ схватају ствари а на постојеће (не)озбиљно и не помишљају.

Ни Рим у конкретном случају није оно како га „озбиљни“ људи примају или бар желе да се представе као озбиљни тумачи покушаја и деловања.

Стиче се неодољив утисак да је некоме стало до крунисања баш 1217. године, а некоме опет до „награде“ као трајном мотиву током историје. Основна замерка која се очекује састоји се у (пре)честом посезању за изразом „(не)озбиљно“. То није случајно. На почетку је упозорено да се он овде односи на две равни збивања – ондашњем понашању, за данашње гледање тешко појмљивом, а потом и на односу науке где је дотакнута проблематика само један пример у збиру њеног недовољно принципијелног понашања.