– балканска крунисања –
(Не)озбиљност која се овде јавља јесте двострука – и то како са фактографске тако и са научне (методолошке) стране. И данас се у делу науке не сматра потребним да се у причи о крунисању Стефана Првовенчаног ишта мења у ономе што је Константин Јиречек рекао пре више од сто година. У међувремену је било „обесхрабрујућих“ ставова од стручних људи који су ближе суштини и не робују крутом формализму И. Руварца и К. Јиречека. Поменути Руварац по познатом обичају у приступу као да је више вођен неким својим инатом него објективним ставом. Затим питање је колико својим односом жели (мора) да се труди како би угодио некима „тамо“.
Спреман је да набраја шта све мора да испуни српски владар док ништа спорног не види у томе што је солунски господар сам себе прогласио царем без тражења било чије „помоћи“ са стране. „Он сам створи круну и том самотворном круном крунише га аутокефални архиепископ охридски Димитрије Хоматијан“. Као православни монах одбацује сведочење светогорског монаха док се беспоговорно ослања на латински извор – да ли опет из већ поменутог разлога.