Већ одавно је примећено да у погледу времена и места прогласа Симеона Немање за светитеља постоји разлика између два старија биографа, браће монаха Саве и владара Стефана, и два млађа писца, Доментијана и Теодосија. По старијима то би се десило тек по преносу моштију из светогорског манастира Хиландара у земљу. Догађај се веже за прву прославу годишњице након што је Сава у пратњи светогорских монаха са очевим моштима стигао у земљу.
По млађим биографима то се десило у манастиру Хиландару током обележавања прве годишњице упокојења монаха Симеона. Такво изворно стање поделило је и нове ауторе. Као што се може очекивати, једни су за раније, а други за касније време. Постоје и „неутрални“, спремни да се приклоне „већини“. Заговорници прогласа Симеона за светитеља тек по преносу у земљу наступају самоуверено, ослоњени на формалистички приступ, произашао из Савиног и Стефановог ћутања о томе. Присталице тезе о чину обављеном у Хиландару су опрезнији, тиши, свесни тешкоћа у опредељењу. Први аргумент који им је доступан везан је са краткоћом списа Немањиних синова, што подразумева низ изостављених елемената из живота јунака.
Средњи син оснивача династије Стефана Немање, Стефан 1195. постаје очев наследник на владарском престолу. У опредељењу оца да се одлучи за њега као наследника кључну улогу је имао факт да је он бо зет цариградске владарске куће. Био је ожењен Евдокијом, у време склапања брака синовицом византијског цара Исака Анђела, а после смене на трону ћерком цара Алексија III Анђела. Тај брак није дуго трајао. Од четири сина, тројица су били владари, а четврти је био трећи архиепископ Сава II (1264-1271).