При сваком помену богате ктиторске делатности српског краља Милутина (1282-1321) везује се мисао за Грачаницу као најлепши од њега саграђени и сачувани храм. То се односи и на лаика и на стручњака који о овој светињи, њеном настанку и особинама пишу са особитом љубављу. Потиче из низа али није од низа већ је изнад и по градњи и по сликовном украсу. Остаје се без одговора како се то дешава.
У свом великом подухвату без аналога на ширем простору приступа обнови свих врста старих и оронулих црквених здања – катедрале, манастири, парохијски храмови, ћелије, скитови… Међу њима се издваја Грачаница као да је предмет посебне пажње, тако да у низу његових задужбина представља нешто више од обичне „јединке“ и ту Грачаница делује као изузетак. Остали храмови се граде на место старих, о чијим почецима се ништа не зна. Овде се ради на темељима два претходна храма и оба се само оквирно датују. „Та стара срушена црква пронађена је приликом археолошких ископавања… њен облик и димензије биле су доста скромни, док су зидови били покривени фрескама. Ко је био ктитор ове једнобродне катедралне цркве, липљанских епископа остаје нејасно.“ Тако велики захват подразумева економски моћног ктитора и јаку „логистику“ способну да изнедри толико оригиналних остварења и да уједно остане потпуно „безимена“.
Деценијско понављање исте, оскудицом изворне грађе условљене, приче о српском средњем веку, довео је до „отупљења“ осећаја за реално и заједно с тим појаве неке врсте фатализма, уз убеђење да је тако и морало бити и никако друкче – ни боље ни горе. Потребан је немали напор да се из таквог предубеђења изађе, и појаве сагледају из неког другог угла.