Сент Андреја је једна од српских престоница. Неколико година у њој борави патријарх Арсеније III Чарнојевић (1680-1690-1706) као црквени и народни поглавар – јерарх и етнарх истовремено. Познато је да ни у време постојања старе славне српске државе овај народ није имао своју сталну престоницу, већ се седиште владара мењало према приликама и условима времена. Пошло се од Раса (у време великог жупана Стефана Немање) и наставило преко Студенице, Жиче (у време Немањиних синова, краља Стефана Првовенчаног и првог српског архиепископа Светога Саве), Призрена, Пауна, Скопља (од времена краља Милутина), Сера (за владе цара Душана), Крушевца (док земљу води кнез Лазар), Београда (у време деспота Стефана Лазаревића), Смедерева (саграђеног од деспота Ђурђа Бранковића), Пећи (од средине 16. века), Сентандреје, Карловаца…; НА ТРОНУ СВЕТОГ САВЕ Патријарх Арсеније III Чарнојевић долази на трон Светога Саве за живота свог претходника, оболелог патријарха Максима (1655-1674; 1680), са места хвостанског митрополита. Године 1682. кренуо је на поклоничко путовање Гробу Господњем, о чијем току смо само делимично обавештени тек од његовог фрагментарно сачуваног дневника. У Јерусалиму је био 1683. године, одн. у години избијања аустријско-турског рата (1683-1699), који је донео преокрет у животу Турске империје, јер од тада доживљава неуспехе од којих се никада више није опоравила и обновила стари сјај. Рат је донео много несрећа српском народу и Цркви, јер су подједнако страдали од обе зараћене стране. Стога су прво бежали од Немаца према југу, а потом од турске освете према северу.Нису имали разлога да се уплићу у тај сукоб, али су их прилике терале.
Краљев Ксенон у Константиновом граду
Никодим је подједнако драгоцен кад говори о свом раду на преводу Јерусалимског типика или старању о Карејској келији. Потом треба подсетити да његова потврда уз оснивачку повељу манастира Бањске једина даје потпуни списак игумана на подручју српске државе. Као да би се рекло да је Никодим већи „егоиста“ од Данила, који о себи не говори много а знања о њему стичемо преко житија потеклог из пера неког од ученика. По спектру способности, личној храбрости, неуморном деловању Данило највише подсећа на Светога Саву. Али ако се суди по оном што је сачувано он, као да није поштовалац Светога Саве у оној мери колико је то Никодим који је изгледа више опчињен Савином личношћу. Сава је присутан у излагању повести о настанку српског превода Јерусалимског типика и поновно још у већој мери у повељи за Карејску ћелију. Колико се зна архиепископ Никодим је подигао први храм посвећен оснивачу српске цркве у данас непознатом месту Лизици. Иако је оставио доста вести о себи о својим задужбинама, Никодим као да не говори.
II
Поштовани господине уредниче,
У вашем листу за март 1996. године објављен је некролог покојног Богољуба Ћирковића од С. Милеуснића. Свестан сам да није прикладно да текст такве природе буде предмет расправе али се и то понекад дешава, поготову ако је производ несавесног рада и лоших намера као што је овде случај.
Поменути аутор је најмање погодна личност да саставља некролог свом бившем професору, а по узрасту човеку који би му могао да буде дед. Ту је низ неистина и полуистина. Покојник је био пензионер, а аутор текста му се наметнуо за „комесара“ који је пратио и диктирао сваки његов потез.
Ту је и прича о тобожњем њиховом задњем сусрету дан пред смрт. Све ту речено је нетачно. Њихов задњи сусрет одиграо се неколико недеља пред смрт и био је јако „варничав“, управо као слика уобичајеног понашања „комесара“.
У оквиру тог наводног задњег њиховог сусрета каже како га је затекао да носи пакете књига. Поред тога што је то нетачно прича је и врло тенденциозно уперена против млађих сарадника поред којих је покојник у дубоким 80-им наводно морао да носи пакете књига.
Тачно је да је он носио пакете из своје личне потребе и по сопственом расуђивању – докле може да носи, смрт је далеко. Других узрока нема. Стварни разлози да професор Ћирковић носи пакете нису постојали, али га нико није могао у томе ни спречавати.
I
ВАША СВЕТОСТИ
Слободан сам да Вас замолим да са овим дописом упознате Свети Архијерејски Синод:Годинама се живот Патријаршијске Библиотеке одвијао у знаку сумњивог деловања Богољуба Ћирковића, Градимира Станића и Слободана Милеуснића. Један део пословања одвијао се у „сивој зони“ – одношено и враћано без икакве евиденције, или она мени није позната. То није ометало управника Библиотеке да такав рад скрива терором над својим сарадницима – не само над Живорадом Јанковићем.Иза Ћирковића у Библиотеци је остало неописиво тешко стање – највреднији део њених збирки, депо старе рукописне књиге и збирка новина из 19. века месецима је био недоступан још за Ћирковићевог живота, наводно због поломљених кључева. Никога то није занимало. Након Ћирковићеве смрти журило се да се то заташка.Ваша Светости, као што су некад „комесари“ Станић и Милеуснић „журили“, тако и ја данас, кад имам срчане тегобе, хитам да јавно питам Градимира Станића, зашто је ношено на онај начин и шта је од тога враћено? Ако је дотични господин „недодирљив“, утолико горе – не значи да није умешан у поменуте радње: „Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник.“ (Јн 10,1).Спреман сам да сносим све последице које из овог обраћања могу да произађу.Учтив, У Београду, 13. јула 2015. године.