Својим вишеструким делом Милић од Мачве даје повода и могућности да се обрађује са више страна и од стране више струка. Говорио је кад су сви ћутали, иако су многи мислили као и он. Чак и они који су га нападали били су наивни и пре за жаљење. „Врху“ је одговарао стваралац таквог дара, снаге и истрајности. Није им могао много нашкодити, а они се показују као „толерантни“.

Двапут обдарен урођеним талентом и креативним сном, што је својствено само изузетно ретким срећницима. Основни дар у овом случају не би био довољан. Будућем уметнику – и кад је даровит – предстојало би дуго трагање за правим, по њега најделотворнијим изразом. Једно рвање са летећим балванима у сну ослободило га је тог труда. Од тада су на многим његовим радовима у позадини, висини, тако да не ометају намеру сликара (основну). Могу се примити и као замена потписа пошто је он сувишан. Велика олакшица за будуће истраживаче, којих ће сигурно бити, јесте чињеница да иза себе оставља обимну аутобиографију. Колико би рад на изучавању био олакшан да су и остали ствараоци радили тако.
На споредним пољима интересовања и рада делује изворно уз помоћ бујне маште, тако присутне у основном послу – сликарству. Ти успутни радови могу се ценити на разне начине, али остаје питање шта би се десило да су неким случајем постали и били главно подручје деловања. До неког „преокрета“ и „изненађења“ би морало доћи, пошто је реч о несвакидашње огромној снази, довољно способној да приреди „изненађења“.
Навикао је да држи штафелај поред кревета још од гимназије: „То је био најбољи начин да се лови снохватица на платну. Некад, док нисам знао сликати, сањао сам фантастичне снове у жарким бојама, а од кад ухватих те бује из снова и донесох на сликарску јаву, престадох сањати.“ Повест о штафелају сведочи да је слична искуства имао и раније. Иначе, и сад се могло десити да буде губитник: „Ујутру сам имао утисак да сам се пробудио после напорног сна и никако нисам могао схватити како је слика са летећим балванима настала…“
У проналаску кључног мотива, по коме ће увек и лако бити препознат, главну улогу одиграо је „сан живота“: „У сну скочих из бостана колебице. Стојим усред бостана, раширених руку у чуду од призора: ужарена небеса прекрили су летећи балвани. У исто време хтео бих тим покретима руку и да зауставим ту летећу лавину… надиру. Много их је, а долазе из неке недокучиве тачке са хоризонта… Један се упућује према мени ужасном брзином… осећам хладну површину тек пресеченог стабла, гурајући од себе, користећи сву своју снагу долази буђење и одмах слика. „Како још ником није пошло за руком да објасни, јер се оно артикулише само у тренутку настајања уметничког дела, а тад уметнику није стало до објашњења већ, пре свега, до настанка тог дела, писање о томе настанку после свега, подразумева једно сећање пуно неодређених места, нејасних мотива, необјашњивих поступака.“
Садржај слике овде је у другом плану. Циљ је размотрити околности настанка, колико год је могуће. Ни сам не цени садржај како би требало, не влада сценом?! Оно што је сам истакао као главно током рада, касније, кад о томе прича, потпуно занемарује.
„Сагледавате ствари до краја на свој особен начин, стварате аутентични израз…“, речи су професора који га је некад раније одбацио. Ономе „са стране“ ипак остаје питање – шта је и где је крај за уметника, а посебно кад их гледа на свој особен начин? После овакве оцене лаику је уметност даља. Како објаснити да током гимназије будући сликар из математике има „петицу“ а из цртања тек само „тројку“?
Уметника одликује изоштрен сензибилитет. Ако код сваког појединца доживљаји из детињства имају велику улогу, код уметника је то далеко више изражено. Потиче из Мачве која је и 1914. и 1941. поднела велика страдања. Као предратно дете био је у прилици да слуша о страдањима 1914. „Злочин у олтару“ прича о страдању 862 жене. „Причају савременици да је крв пробијала кроз сва троја црквена врата, а ја сам још користио и аутентичну грађу из тога периода.“ А онда је дошла српска кобна 1941. Доживео је и злочиначко НАТО бомбардовање „Милосрдног анђела“. Три таква удара од „цивилизоване“ Немачке током непуног века тешко је доживео и убрзо је „сагорео“.
Тема која га је „мучила као опсесија или тешка болест, то је била судбина земље, судбина Срба. Њој је посветио главне напоре. То је био његов животни циљ. Оптуживан, оцрњиван, жигосан, није се дао омести од свог судбинског пута.“
Већ наслови појединих слика говоре колико је прожет размишљањем о судбини свог народа само кроз неколико задњих деценија: Ступа за Србе, Машина за милион Срба, Левијатанска опробавања над Домом инвалида; Јава бесмртнога града, Злочин у олтару, Усташко звериње черечи Саву Шумановића, Србија на стратишту, Септембарска мачва 1941, Шестоаприлска тачка, Казнена експедиција у Мачви, Сто за једног, Плач матере Мачве, Ридање на ридање прилажемо.
Издваја се слика Инвазија ’60. „То је Београд замишљен 50-ак година после атомског рата, када ће се рушевине и шут на Теразијама поновно зазеленит’ левајући последње вампире који су се много накотили у ковитлацу атомског ветра. Оборени опоменик кнеза Михаила поново се враћа на своје постоље испред Народног Музеја, овог у скелама, на њему се обавља централна купола порушена још од Немачког бомбардовања Београда 1941. године.“
Наука мора своје дело да „доврши“, иначе оно остаје беспредметно и некорисно. Уметничко дело и „не сме“ бити довршено, увек је као експеримент који делује као да чека наставак, или бар неку дораду, до које и не мора да дође.
Чешће се говори о блискости сликања и писања. Ређи су примери повезивања слике и музике. Онда у оквиру везаности за родни крај као честој теми среће се и тврдња: „Ухватио сам звуке завичаја… Показао сам да је могуће ухватити музику у слици. Слика носи посебан звук и могли би је назвати музика у слици. Конкретно, осећам бојом и четком на платну и визуелно стварам представу доживљеног.“
Уметник богате стваралачке маште из сродне области своје струке. За истраживача постоји само једна реалност и једна могућност за којом он мучно, споро, упорно трага са већом могућношћу да не успе него да буде супротно. Пред уметником је неизбројив низ могућности. Дозвољено му је све, сем да буде потпуно и једино „истинит“. У раду машта може да буде потпуно заступљена, а затим је безбројан низ могућности стварања мешавине реалности и маште у потпуно слободном процентуалном односу.
Основни повод за настанак осврта јесте стално залагање за изворно српско писмо, током непрозирне таме идеолошког ропства: „Тешко је пробијати се у свом сопственом народу који те осуђује за нешто за што би требало да награђује. Колико сам само горчине попио због ћирилице!“ У том залагању имао је за узор понашање сабрата по кичици, сликара Саве Шумановића пред хрватским злочинцима: „Кад мој род страда због ћирилице, ја морам бити њен бранич, кад већ другога бранитеља овај мој крај сада нема“ – рекао Сава на саслушању код усташа, који га упозоравају да је ћирилица забрањена. Кад није могао да се потпише ћирилицом на слике, ставља само годишта без потписа. Није му помогло. Пролази као и милион оних са много мање „огрешења“ пред хрватским злочинцима.
Прва фаза борбе за ћирилицу током служења војног рока у Карловцу крунисана је на несвакидашњи начин. Одлази на позив тадашњег епископа Симеона кад су само изузетно одважни и одани то смели да учине. Дочек је био неочекиван: „Љубим ове златне руке што исписаше ћирилицу, коју не видесмо у овом граду још од 1941. године, кад је усташки злобници забранише и скинуше са јавних места. После рата нико се није сетио да ћирилицу врати и ево, појавила се први пут на 20-годишњицу свога смакнућа! Сине, честитам ти, и буди ми благословен!“
Нису тешкоће долазиле само „одозго“. Доста је кумовала и српска завист: „Претио је да ће ме „пријавити властима“. Распитивао се да ли ћу назначену суму примити у страној валути или у динарима.“
Поводом српског писма обраћао се и главном српском телевизијском медију. „Београдска телевизија никако није пристајала да уведе ћирилицу као равноправно писмо и поред мојих бројних писама, опомена и молби… Тај мој захтев тумачен је као националистички, те сам стално сносио последице те моје упорности. Вукосављевић се презриво односио према свему томе, сматрајући ме у најмању руку лудим. Слушао сам његове коментаре около по чаршији и дознао како он гледа на моје предлоге.“
Некад се опстанак ћирилице штитио ћутањем. Само он није ћутао. Од свих јунака из устанка Вуку је најближи Хајдук Вељко. О њему је створио песму у прози. И овде на слици саветовања војних предводника пред знамениту Мишарску битку, највећем успеху српског оружја и храбрости постигнутог уз невиђено малобројне жртве, Никола Смиљанић је ближе Вељку из Вукове приче него проти Матији Ненадовићу.
Чешће се дешава да се суд публике и званичног жирија не поклапа. Теорија као да више истиче оно што није него оно што јесте – односно више одводи него што приближава оно што би се назвало суштинским.
Као што је наведено, овде је реч о двоструко обдареном човеку. Обдарен је већ тиме што се развио у сликара тако велике и моћне имагинације, признатог на континентима. Таленат за израду слика је само део од низа предуслова. Треба изнаћи или створити такав мотив по коме ће увек бити лако препознат. Тада је од помоћи био креативан сан који га снабдева мотивом за цео радни век. Његови радови теку у знаку више или мање присутних свеже исечених балвана, затечених на путу од места свог одрастања према месту коначне обраде. Тако су они фиксирани у моменту док су стварно и преносни у својству градивног материјала.
И у мешовитим срединама Срби се понашају као да су сами и не осећају колико су угрожени, нити о томе размишљају. Не примећују да сви остали воде рачуна о интересима свог народа, већ сами себе разарају – српски агенти, полицајци, судије, егзекутори руше све као да су сами на планети.
Режим му „помаже“ двоструко. Увиђена је недостижна вредност његовог рада, тако да је био под „кишобраном“. Њему се допуштало и оно што ником другом не би. Нижи степени о томе не знају и нападају преко „средстава информисања“. Тад се није знало за „медије“. Било је то време кад је важило неписано правило, али је било поуздан путоказ – оно што се напада мора да бар нешто вреди…
Срећна је околност што је ван земље одмах препознат и признат. Тек под утиском тих признања која долазе од стране познатих ауторитета припремљен је неупоредиво лакши пут признања у земљи. Иначе, да је био у прилици да на себи искуси како није мио пророк у своме крају, онда би био принуђен да „чека“ дуго. Није искључено да право вредновање и признање не би ни дочекао.