„Владислав је вероватно као управник једне области на Лиму, негде око 1225. године саздао манастир Милешеву, чија је црква као и Жича, посвећена Христовом Вазнесењу… На Милешеви је веома уочљиво да мањи мајстори нису били вични раду на новом типу таквог храма; план цркве је доста неправилан с необјашњивим сужавањем према западној страни, а повезаност између апсиде и потпуполног простора сасвим је произвољна.“

Понуђена дефиниција око градње носи велике тешкоће. Оне се своде на два момента која се односе у првом реду на узраст ктитора као другорођеног сина малих могућности у сваком погледу, за кога се тад није могло знати да ће икад, а не само ускоро, постати владар, а потом и на „тесноћу“ времена у којем би храм требало да настане уколико је његова градња почела по ступању Владислава на владарски престо.

Поменути приговори стварно имају тежину и немогуће их је отклонити. Из тих разлога изучавање тапка у месту и своди се углавном на изношење мање или више прихватљивих теза којима недостаје снага убедљивости. То не значи да треба одустати од трагања. До сада се редовно кретало од поставке да је реч о „целовитом“ послу – градњи и одмах потом осликавању милешевског храма.

Познато је да свака грађевина пролази кроз две фазе – градњу здања и његово потоње прилагођавање практичној намени. Непосредна повезаност две фазе подразумева повољне услове који не морају бити увек на располагању.

Установа не губи много ни онда кад из неког разлога таква веза није могућа. Градња представља основу посла, док друга фаза ако је нужно може и да се одложи, или постепено изводи у већој или мањој мери у складу са основном намером. Зна се за низ случајева где градњу и израду слика деле деценије и то тамо где су ктитори из највишег друштвеног слоја. Очит је пример Немањина задужбина манастира Студенице. Овде се срећу још сложеније појаве: „Од раније је уочено да сви делови милешевске цркве нису једновремено настали… Постоје докази и о неким раним изменама архитектуре старе припрате милешевске цркве извршеним пре сликања фресака у њој.“ Све те измене траже додатно време и тиме још више оптерећује постојећа представа о „целовитом“ настанку храма.

Ако се дозволи могућност да Владислав по ступању на трон „преузима“ раније настало здање, на коме су радови из неких разлога обустављени, „добитак“ је вишеструк. Ктитор постаје зрелија особа, стиче нове могућности, док су истовремено његове обавезе мање и у погледу издатака и у погледу потребног времена. У тој ситуацији он је у временској предности од најмање три године – по процени стручњака за градњу би биле потребне најмање две године, док би следећа трећа протекла у провери сигурности посла и слегању зидова новог здања. Тек тад се може приступити осликавању Овде је још увек млади ктитор и нови владар био на „добитку“ за поменути период од три године и могао би одмах прећи на израду жељеног живописа.

Понуђено виђење заслужује да буде равноправно узето у обзир при разматрању и тражењу могућности и околности настанка. Није ништа мање реално или логично од низа понуђених теза. Ако неко није у могућности да га прими не ускраћује се право да и даље остане при свом ранијем ставу, где ће му друштво правити, као и до сада већ поменуте тешкоће при изучавању.

Уз то, илузорно је са оволике дистанце уз овакву оскудицу података од којих је већина оквирна или непоуздана инсистирати на тачним годинама, кад се зна да трећина датума носи у себи елементе грешке и да актери записа праве пропусте и тамо где се по нашем поимању то не би смело да догоди (као ктиторски натпис краља Милутина у Студеници). Што се тиче проблема око датовања настанка појединих задужбина, треба подсетити да у том погледу није боље стање ни код Студенице или Сопоћана. Драматику око настанка Милешеве ствара чињеница да се то дешава у околностима смене на владарском трону и отуда долазе „изазови“ за стварање „комбинација“. Иначе, Милешева по томе представља изузетак у историји значајних храмова.

Од поменуте оскудице у времену – ако се усвоји теза о ранијој градњи – сад њега има довољно да се може у миру планирати па и „експериментисати“ током рада…

Око осам деценија се наука врти око истих проблема уочених и побројаних на самом почетку бављења питањем настанка Милешеве.

Теза има доста и притом не води се рачуна колико у њиховом набрајању страда логика. Уступак при разматрању се мора правити без обзира у чему и на ком месту. Треба изаћи „из себе“. И овде долази до изражаја највећа сметња у овом послу – стање ствари дан пре, потом знање исхода.

Протекле су деценије у намери да се „помире“ постојеће вести стварањем мање или више (не)убедљивих теза које силом гравитације подстичу стварање нових.

Ако се пође путем којим се ређе иде, можда се може доћи до нечега, односно изаћи из зачараног круга, кроз отпадање постојећих препрека.

Упорно остајање на тези о целовитом настанку је главна сметња. Као време завршетка неког храма узима се датум његовог освећења. При том се не говори и занемарују се почеци, могући прекиди или изнуђена дужина градње… Потом, тамо где се врши осликавање тај рад и његов ктитор потпуно засењују прву фазу настанка, коју чини градња. У свему доминира датум посвећења као централни, а оно што се радило пре или после њега подређено је и служи њему.