Планирану рубрику „Катена“ у доброј мери треба схватити и као „негатив“ српске историје. За протеклих осам векова српским просторима протутњало је много невоља, по суштини истих и само привидно у различитим (уни)формама. Стога је врло мало континуитета код низа појава. Обично оно што је некад изгледало добро, показало се као кобно.
Растакање земље
Познато је да Србија нема сталну престоницу. Почело се од Раса, стигло на југ до Скопља (па и Сера), а онда под притиском нових прилика (у тражењу спаса) кренуло се постепено према северу. „Рас као престоница сведок је настанка државе Немањића, Призрен је сведок њеног успона, Скопље то је врх српске државности.“ (В. Ђурић)
„Србија није имала једну старином освештану и опште познату резиденцију какву је византијско царство имало у Константиновом граду – Новом Риму… У току претходног развоја идеја „двора“ и „куће краљева“ ухватила је дубоког корена и наставила да живи. Као „кућа царева“ како су оба српска цара називала двор у својим документима“ (С. Ћирковић)
У актима српски владари скоро редовно истичу да владају свим српским земљама иако добро знају да тим начином велики делови српског народа који живе уз границе немањићке државе остаје занемарен и препуштен самом себи. Велико је чудо како је тај део опстао и одржао се у таквим условима.