Старији Савин биограф Доментијан (1253) своје дело саставља по налогу краља Уроша (1243-1276; 1277) као житељ Карејске келије у Светој Гори. То се сазнаје из опширног поговора делу. Колико се зна, у том послу при стварању обимног списа није могао имати правог претходника.
Неколико деценија касније настаје и друго житије од млађег биографа Теодосија. Постоје разна гледишта о разлозима појаве новог списа, а најшире је оно по коме старији биограф није одговарао читаоцу својим начином писања. То је умесна оцена, пошто је утисак да више пише „за себе“ него за читаоца. Излагање често прекида дугим реторичким изливима којима ту није место. За протеклих сто година у истраживању односа два писца није се далеко отишло. Очевидно је да се рад Теодосија првенствено састоји у томе што прати излагање старијег биографа. Значи, циљ му је да приземљи и ослободи га реторике која се јавља као сувишна. У уводу Теодосијевог списа се каже да настаје на основу више извора, што се у делу не осећа.
Основа Теодосијевог рада своди се углавном на то што он „прати“ свога претходника, а једине измене се састоје у уношењу детаља логичке природе који доприносе живости приповедања, али не обогаћују знања читаоца уношењем нових чињеница из других извора, ван Доментијана.
У наводној преписци српског краља Радослава сина Стефана Првовенчаног и синовца првог српског архиепископа Саве са охридским архиепископом Димитријем Хоматијаном среће се и питање: „Свештеник који прати краља, ког архијереја треба да спомиње, да ли оног који га је рукоположио, или месног кроз чију област краљ често пролази?“ Необичност питања састоји се у томе што се ту говори о помену епископа који је рукоположио свештеника из краљеве пратње. За садашње поимање то је непозната „ставка“ у размишљању. Нама је недоступан већи део литературе у коме би се можда могло наћи нешто слично да би се путем аналогије боље упознала проблематика – уколико она постоји, овај осврт је сувишан. Ни краљево питање ни одговор ученог архиепископа се не уклапају у контекст црквеног живота који тежи стварању сагласја током јавног богослужења. Уколико се уводи помен разних епископа, то би створило „хаос“. Затим, на служби се јавно и званично помињу само дејствитељни епископи, а не они који су неактивни или су упокојени. По логици црквеног живота дилема би могла да буде, да ли се на путу владара може помињати поглавар (архиепископ) – као надлежни архијереј владара – или месни епископ?
Навикло се да се на старијег биографа Светога Саве гледа као на Савиног ученика и сапутника на једном од његових поклоничких путовања (можда и оба) по Светој Земљи. Зна се да је био монах српског светогорског манастира Хиландара, а потом житељ познате светогорске Карејске ћелије око 1250, а потом у пиргу Преображења Спасова на Спасовој води. У поменутој карејској ћелији 1253. године завршио је своје прво познато дело – обимно Савино житије по налогу српског владара Краља Уроша I (1243-1276; 1277)
Велики Шафарик је, изузев малог броја стручних особа, за већину далек и „одсутан“ временом, језиком, недоступношћу његових књига. Често уме да изненади степеном свог познавања старе српске књижевности који иде до видовитости – било му је доступно много онога о чему многи, па и ученији Срби тад нису појма имали… Ипак, Хиландарски типик остаје му непознат, што је с обзиром на, за наше услове идеалан, број преписа и њихову расејаност – необично. То је утолико чудније, што је познавао Герасима Михајловића, ранијег хиландарског монаха од којег добија вести о Карејском типику. То унеколико важи и за учене и неуморно путујуће руске ауторе, посетиоце Хиландара који су у овој обитељи открили важна дела, а не говоре о Хиландарском типику који им је такорећи био на дохват руке. Да ли је то стога што је спис „у функцији“, односно по правилу редовно читан почетком месеца, па није сматран занимљивим.