– „имагинарни“ Арсеније V –

Животни путеви будимског епископа Арсенија Стојковића (1853-1892) и карловачког патријарха Прокопија Ивачковића (1874-1879; 1881) се укрштају и оба су скоро подједнако загонетни. Није јасно како и зашто је један постављен за патријарха, а други није? Оба су на свој начин јединствени. Прокопије је у вези са целом причом о тадашњем понашању Румуна, који су опстали у православљу користећи се привилегијама и жртвама српских граничара. Средином 19. века показали су се крајње незахвални и све оно време заједничког живота у Карловачкој митрополији оцењено је од стране Румуна као ропство под Србима. Успех Румуна да постигну скоро све што су желели најмање лежи у оправданости њихових захтева или вештом вођењу судских процеса, већ у директној подршци Беча који отвореним радом иде на то да што тежи ударац зада Карловачкој митрополији. Срби су свесни тога: „Нама је било много стало до тога да се пријатељски изравнамо, јер смо унапред држали да би Пештански суд био наклоњен више Румунима него Србима.“

И Прокопије, за кога би се по имену рекло да је Србин (мада то не значи много, јер је отпад код Срба стално присутан) и водећа румунска личност у сукобу Андрија Шагуна били су дотле део Карловачке митрополије и било им је све доступно и добро познато – као професорима у Карловцима и настојатељима манастира на чисто српском простору – тако да су све „изнутра“ детаљно познавали. Шагуна код Румуна ужива углед стручњака за црквено право, а цело његово деловање се одвија насупрот тој струци. Прокопије је за румунску ствар радио колико и Шагуна. Тако ће током преговора о деоби са Румунима Арсеније Стојковић заступати српску, а Прокопије Ивачковић румунску страну. Острашћени унутрашњим поделама, Срби лако и често у туђину, па ма био он и отворени српски непријатељ, траже саговорника. Пакрачки епископ Никанор Грујић се не мало изненадио кад је на састанку код Шагуне затекао „код своје куће“ завађене српске епископе.

Стојковић је Бечу учинио непроцењиву услугу док се расправљало о принципијелним питањима кад је изјавио: „цар има право подигнути једну епископију на митрополију и наименовати неког епископа за митрополита и то се узме у протокол“. Тиме је засечено у Црквено право наше Цркве у овој држави тако дубоко, да се не може залечити од те ране никад више. По Никанору Грујићу, слично се десило и 1842. при избору Јосифа Рајачића, кад се није могао постићи једногласан избор и поверено је цару да „пресуди“. Тиме је створен преседан и државној власти дата могућност да све чешће истиче своју моћ да Србима покаже колико су у заблуди причом о некој својој аутономији. Ствара се нова клима у којој „Конгрес може изабрати патријарха из епископа којих се дијецеза, под угарском круном, дакле не мора бити патријарх по привилегијама ex gente rasciana, него може бити и Роман.“

Кад су се Румуни одвојили, са њима као арадски епископ одлази и Прокопије, да би после смрти Шагуне (1873) као предводник самозване романске митрополије дошао на његово место. Ту се није задржао дуго и постао је карловачки патријарх. У томе и лежи тежина заплета. У целом послу има и сличности са истовременом појавом бугарске егзархије – потпомогнуте од Турака – на подручју Цариградске патријаршије. Након смрти патријарха Самуила Маширевића (1870) требало је бирати новог поглавара. Изборни сабор је једногласно био за будимског епископа Арсенија Стојковића. Избор од државне власти није потврђен, а на чело карловачке митрополије је доведен, под ипак недореченим околностима, румунски митрополит (Србин рођењем) Прокопије Ивачковић, као човек „са стране“. Кад 1879. буде поднео оставку, ни савременицима неће бити јасно зашто то чини.

Везаност Срба за Стојковића је очевидна. Био је кандидат чак четири пута при избору патријарха – 1864. кад је биран наследник Јосифа Рајачића добио је 4 гласа; 1874. кад је вољом сабора изабран једногласно, од државе није потврђен; 1882. кад се поновило виђено десет година раније; и при избору 1890. добио 3 гласа. Одговор се донекле налази у овим речима: „За Стојковића ако рекнемо да је понос сабора и љубав и поштовање целог народа нашег, полазећи из средине његове, мислимо да ћемо само истину казати.“ Насупрот томе, Беч има своја мерила: „попустљив према опозицији, иако је веран и лојалан према држави.“ У ово време Беч се већ осећа толико сигурним да просто изазива и „пркоси“. На руку му иде позната српска неслога. Са формалне стране често се позива на случај из 1842. при избору Јосифа Рајачића који постаје преседан. Тад је услед недостатка једногласја препуштено цару да одлучи. Не зна се кад се Беч понаша дрскије – 1874. кад игнорише вољу изборног сабора и доводи (намеће Прокопија) човека са стране, или 1882. при именовању Германа Анђелића после двоструке изражене воље сабора, прво избором Арсенија Стојковића, а потом Пантелејмона Живковића. Стојковић се повлачи и својим бирачима поручује да гласају за Анђелића. Револтирани, они га неће послушати и гласају за Живковића, тако да је Анђелић при поновном гласању имао мање гласова, што није утицало на одлуку власти.

За јавно мнење Стојковић је био Арсеније V, а из средине претходног века потиче схватање да се јерарси са тим именом јављају у судбоносно време. Убеђење је да увек кад се на челу Цркве налази поглавар са овим именом Србе сналазе тешкоће. „Обаче седјаштим им на престоле всегда губљеније бист народу српскому. При првом св. Арсенију Мажари од Србов узеше до Мораве српскије земљи, и тогда пренесесја престол архиепископства српскаго у Ипек. При втором Арсенију цар турски Мурат погуби војинство и сву силу српскују на пољу Косову. При трећем Арсенију премножество народа погубисја од Татар… При сем же четвртом Арсенију лета Господња паки рат бист…“ Јасно је да је састављач записа живео средином 18. века.

Тако широко распрострањена прича о наводном Арсенију V представља својеврсни „изазов судбине“ и можда је добро што се није остварила. Са друге стране, није јасан однос државе према своме изабранику Прокопију Ивачковићу. Наметнут са онолико самовоље, присиљен је да поднесе оставку. Зашто се то десило ни савременицима није било јасно. Пошто видљивог разлога није било, почеле су препирке око тога да ли је у питању болест – како гласи званична верзија – или не.

Недоумице које се овим поводом јављају су „двовалентног“ карактера. Није јасно чиме је будимски епископ стекао толико поштовање својих тада – као ретко када – неописиво подељених сународника? Односно, шта је утицало да Беч буде толико упоран у одбијању, кад је од Стојковића увек добијао оно што му је потребно. Ни код Ивачковића није јасно: држава га грубим насиљем доводи и са истом грубошћу га касније одбацује!?