„Колико је још и сада тежак посао систематски написати целокупну историју Српске Цркве кратку или опширну, најбоље знају они који се тим стручно баве; знају да има пропланака за које се до сада није нашло података. На њима ће се уставити сваки бољи историк и довијати се да их попуни и расветли и опет ће остати у њој много празнина и нетачности.“ (Нићифор Дучић, 1894.г.).

Из писма пензионисаног (свргнутог) шабачког епископа Гаврила тадашњем српском митрополиту Михаилу сазнаје се како је 1853. митрополит Петар био убеђен да је Свети Сава за архиепископа био посвећен у Цариграду, што није било могуће. Одговорност за тај „промашај“ сноси нека од верзија Савиног житија насталог од његовог млађег биографа Теодосија (око 1300. г.). То говори колико се тад у Београду мало знало о Светом Сави. Сведочење Гаврила може се схватити као „историја историје“, пошто се преко њега стиче увид у питање постепеног стицања знања. „Ситне вести“ преко пролога, летописа или записа, стоје на располагању, али несложне међусобно, остале су у сенци великих писаца, Доментијана и Теодосија као главних носиоца забуне.

Већ 1868. жички епископ Јоаникије (Нешовић) у књизи својих беседа говори о посвећењу Саве у Никеји 1222. године. У међувремену, заслугом Ђуре Даничића објављене су обе биографије Светога Саве – 1860. Теодосијева (под Доментијановим именом) и 1865. права Доментијанова. Ако је овај цењени епископ, углавном самоук, могао да тврди да је Сава посвећен у Никеји, није могао да зна кад је то било, пошто Доментијан наводи патријарха Германа као личност која је тај чин обавила. Са друге стране се знало да је Герман столовао од 1222. године. Тиме се руководи аутор Савине биографије објављене 1856. године: „Време посвећења Савинога за архиепископа ми опредељујемо временом ступања на престо патриарха Германа. А он је ступио 1222. године.“ Потом њему је познато да је Сава посвећен у Никеји док ће поменути епископ Гаврило 1868. значи 12 година касније бити обрадован што се у књизи епископа Јоаникија наводи Никеја као место посвећења.

Само две године после књиге епископа Јоаникија појављује се дело Светозара Никетића где је природно што се помиње Никеја као место Савиног посвећења, али и сада то врши Герман и то 1221. године. Али, Никетић је већ свестан да ту нешто није у реду, пошто се цар Теодор Ласкар никад није срео са Германом као цариградским патријархом. Додуше, по њему је Герман постао патријарх тек 1226. године.

Потом Никетић зна да родослови и летописи наводе 1219. као време посвећења. „По српским љетописима Свети Сава је посвећен 1219. године… Љетописи не говоре једнако о местима где је Свети Сава поставио епископе…“ Овде се може додати да већ и пролошка житија исправно помињу Манојла као тадашњег цариградског патријарха, што се на основу Доментијана никад не би могло рећи. Може се пратити како се знања постепено стичу, трудом домаћих људи.

Занимљив је пример кратке историје из 1874. године где се говори о Српској Цркви, а потом о латинској и мухамеданској вери. Иако је дело потпуно потиснуто и занемарено, овакав приступ и оцена нису занемарљиви.

Појавом издања списа охридског архиепископа Димитрија Хоматијана прекинута је „самовоља“ и лутање око времена Савиног посвећења. Пошто је Хоматијаново писмо поводом Савине хиротоније настало маја 1220. године, то је значило да је чин у Никеји могао бити обављен само раније. Узрок неспоразума лежи тамо где би се најмање очекивало – у казивању Савиних биографа јер обојица из разлога који се могу само назрети говоре да је патријарх Герман хиротонисао Саву. Слично томе, до појаве издања византијских типика од А. Дмитриевског (1895) веровало се да је Савин Хиландарски типик изворно дело. Кад се у поменутом издању нашао текст типика цариградског манастира посвећеног Богородици Евергетиди, видело се да се рад Саве састојао у прилагођавању овог списа условима монашког живота на Светој Гори. Појавом ова два епохална дела створени су солидни предуслови за рад на изучавању почетака самосталне Српске Цркве, пошто су отклоњени основни разлози дотадашњег деценијског лутања.

Године 1871. појавила се историја цркве балканских земаља знаменитог руског црквеног историка Е. Голубинског, која је и данас вредна пажње по својим резултатима, а још више кад се схвати време кад је објављена. Деценијама је за наше ауторе била пример врхунског рада. „Из тога следи или да Сава српски или није постављен 1219. већ касније или није постављен од Германа већ од Манојла.“ Заплет покушава да реши претпоставком да су Савина житија касније намерно преправљана. Притом се позива на патријарха Пајсеја који у свом житију цара Уроша наводи Манојла као особу која посвећује Саву.

И на овом примеру Голубински је показао колико је испред српских аутора, иако пише 20 г. пре објаве писма Димитрија Хоматијана, које је коначно решило питање године Савиног посвећења. Тиме је српску науку довео до апсурда са којим она живи већ преко сто година, прихватањем 1219. године као датума Савиног посвећења, док о помену Германа у том контексту говори само као о грешци биографа.

Знања се стичу постепено и споро. Што је касније познато скоро сваком ђаку, средином друге половине 19. века нису знали ни најумнији људи српске науке. Код Срба јасно је зашто је тако. Наука настаје у земљи и народу упоредо са његовом борбом за опстанак. „Чудо“ је што код Руса иде тако споро. Они су и поред вековних великих могућности у предности од само неколико деценија у односу на до јуче поробљену Србију. Већи део грађе за српску историју већ се налази у руским збиркама, али ту нема ни приближно сразмере између могућности и интереса за рад. Улогу има и забуна коју уноси чињеница да се десетине преписа Теодосијевог житија у Русији срећу искључиво под Доментијановим именом. Затим и сам текст обадва Савина житија отежава трагање, јер наводи патријарха Германа као особу која посвећује Саву за архиепископа: „Рукопис живота Светог Саве, којим се Шафарик руководио, разликује се од руских рукописа, мада се и на овим последњим свуда налази написано: „Списано монахом Доментијаном“. Забуна је неизбежна јер се у свим преписима Теодосијевог житија Доментијаново име обавезно помиње, али може да буде без помена Теодосија. Дело је или „сказано Доментијаном и списано Теодосијем“ или само „списано Доментијаном“. Ова појава је без аналога и већ деценијама задаје главобољу истраживачима.

Ако се Ђура Даничић повео 1860. године за насловом Теодосија, што то не би задесило и митрополита Петра десет година раније, човека који је далеко од стручног познавања материје. У односу на то време ни данас није много боље. По систему стављања главе у песак Срби се праве „луди“, као да питање не постоји и чекају да неко други то реши. Стога и нису далеко одмакли у писању своје историје. Тамо где су принуђени да се ослоне само на своје снаге и не могу очекивати помоћ са стране. Већ је Дучић указао на стварне тешкоће, где су посленицима услед недостатка вести руке везане.

Издању Химатијанових списа није одмах придавала одговарајућа пажња. Књига се појавила 1891. а Нићифор Дучић у својој Историји Српске Цркве из 1894. још увек говори да је Сава посвећен од патријарха Германа у Никеји 1219. године. Потом, Иларион Руварац у раније написаном делу али објављеном у Летопису Матице Српске из 1901. још увек се колеба између личности патријарха Манојла и Германа као „актера“ Савиног посвећења.

Још се није дорасло вештини биографа принуђеног да се сналази у сложеном сплету реалности. Рад се одвија у две фазе. Потоња засењује и потискује ранију иако она носи у себи суштинско. Тако је и име првог „актера“ постало „сувишно“. Никад није довољно истаћи да је биограф уметник, не хроник каквим желимо да га видимо.

Почело са једном успутном епизодом из живота Београдске митрополије средином 19. века, преко саопштења детаља који не улази у „крупне“ теме нити оставља трага по актима – ово због поклоника и убеђених у „свемоћ“ архива. Зна се да у архив често доспева само „негатив“ реала, односно неостварена намера, онај спис који није извршио функцију јер је заплењен. Суд и полиција бележе неуспехе. Оно што „успева“ (што иде по плану) оно не оставља великог трага.

Као некад што читаоц у рукопису „исправља“ биографа уношењем правог имена, тако и почетком века кад је јасно ко је, читалац под утиском неког раније стеченог знања „исправља“ аутора.