„Колико је још и сада тежак посао систематски написати целокупну историју Српске Цркве кратку или опширну, најбоље знају они који се тим стручно баве; знају да има пропланака за које се до сада није нашло података. На њима ће се уставити сваки бољи историк и довијати се да их попуни и расветли и опет ће остати у њој много празнина и нетачности.“ (Нићифор Дучић, 1894.г.).
Из писма пензионисаног (свргнутог) шабачког епископа Гаврила тадашњем српском митрополиту Михаилу сазнаје се како је 1853. митрополит Петар био убеђен да је Свети Сава за архиепископа био посвећен у Цариграду, што није било могуће. Одговорност за тај „промашај“ сноси нека од верзија Савиног житија насталог од његовог млађег биографа Теодосија (око 1300. г.). То говори колико се тад у Београду мало знало о Светом Сави. Сведочење Гаврила може се схватити као „историја историје“, пошто се преко њега стиче увид у питање постепеног стицања знања. „Ситне вести“ преко пролога, летописа или записа, стоје на располагању, али несложне међусобно, остале су у сенци великих писаца, Доментијана и Теодосија као главних носиоца забуне.