Познато је да у време повлачења Прва армија има улогу заштитнице осталих снага. У званичном извештају најчешће стоји: „Са непријатељем додира нема, нити о њему има података.“

Није увек тај простор био тако дивљи. Ту се живело од давнина. „Наспрам села Черме у реци Шкумби се виде три камена стуба као остатак некадашњег моста.“ Од народа који не уме да сачува ни преузето (отето) не може се очекивати да сам нешто уради и створи боље услове за живот. Зато је такво беспуће дуж морске обале.

Код великих народа држава живи и у рату. Прати догађаје и решава питања уходаним поступком. Србија је као војнички логор. Све је подређено рату, захтева хитност и рад би био тежак и у обиљу. Невољом изнуђена српска „хитност“ је скоро непојмљива за велике државе.

Војници верују да један од савезника тежи да уништи српско племе, и да ћемо ићи пешке не само до Валоне већ и даље и да ће учинити све да нашим лешевима посејемо обалу мора… да се отвори могућност транспортовања свих трупа лађама – како би се овај мали део храбрих бораца спасао од пропасти, и дала им се могућност да се поново жртвују за своју Отаџбину.“ (275)

У Драчу је: „на велики наш хришћански празник Богојављење одслужена је по пуковима служба Божја. Побољшавала се храна и повраћала се снага за нови живот.“ Празник Богојављења се негде и „посебно“ прославља. „На Богојављење изјутра ја сам војницима предложио да сиђу мало до реке и да се умију. Сви су ћутали али се нико није мицао. Видео сам да им је помисао на ладну воду неподношљива. Онда им ја викнем: „Ама људи Божји, данас је Богојављење, ноћас се Бог јавио и прекрстио све воде! Ваља се опрати светом водицом!“ Ово је деловало мађијски. Сви су се лагано кренули ка реци, да се умију светом водицом.“

Не помажу упозорења искусних старешина: „Предстојећи марш до Валоне упропастиће и овај остатак војске.. Војници представљају скелет без икакве физичке снаге и са потпуно разореним душевним осећањима… Који ће ићи сувим, засејаће пут гробовима, а кад стигну и то ће бити људи за болницу, а не за реорганизацију… Људство овако изнурено и изнемогло треба да понесе за себе хране за 7-10 дана што је потпуно искључено… Катастрофа ће наступи и ако одређени војници за превоз лађом буду морали ићи пешке као што је био случај код Љеша…

„Сви упућени и болесни војници у пристаниште Медову враћени су. Они су стигли баш кад је и оно мало хране било подељено, те су морали онако изнемогли, болесни и без хране одмах наставити пут, а успут је било тешко набавити хране, јер је није било.“

Враћени из Медове – „видели су лађу избавитељну; беху се већ постројили на обали да се укрцају, кад стиже друга наредба: Cita di Bari имала је да прими не српске војнике, него г. Пашића, његове министре, неколико погодних посланика с породицама и дипломатско тело.“ Од тога језиком администрације се прави „бомбона“: „Тај ешелон требао се 21. јануара укрцати у лађу у Медову за Драч, но услед одласка лађе остао је до 23. у Љешу када се услед ситуације морао кренути сувим за Драч.“ (166)

Драгоцено је сведочење очевица „скамењеног“ Пашића у то време: „Оставља српску земљу, води у иностранство владу, војску… Његове душевне муке давале су његову озбиљну лицу, његовој дугој седој бради трагичан изглед… угашеним гласом он нам изрази своју тугу, свој бол пред овим тако озбиљним тренуцима, своја страховања за будућност: „Ова је слика Србије која се укрцава“, понављао је он. Не чуди што у таквом стању не прима позив страних посланика на заједничку вечеру, под изговором да није гладан.

„У Медови су избеглице биваковале око 3-4 недеље у знатном броју. У том биваку су се разболевале и умирале, а доста их је и изгинуло од аустријских аероплана.“ (Даљ 170)

Стручне односно обављене статистичке процене говоре да је дневно без оброка остајало преко 52 хиљаде, а сваки војник је остајао без следовања 25 дана у периоду од 66 дана колико се сматра да је повлачење трајало.“ (Даљ 171)

Резервне трупе (регрути) нису били у евиденцији Врховне Команде (као и избеглице). Тако је било могуће да министар војни тврди 1917. да је страдало до 250 хиљада, а став владе 1919. да су жртве око 150 хиљада (16, 123) Као да су људи мање важни од материјала: о бројном стању оружја и муниције које појединци ешелона имају.“ (199) Додуше, за људство оваква „статистика“ је немогућа, јер многи често „заспе“ и на изненађење околине.

Судбина српске војске и њен напор да опстане без паралеле. Иако је то мала војска – око 150 хиљада људи – с обзиром на теренске и временске услове то је сложен мозаик где целовит увид није могућ. Искуства појединца и извесних јединица се увелико разликују. Нажалост, највише њих се у клапа у општу слику трпљења и страдања. Има и изузетака, затим постоји разлика некад и више од месец дана у трајању од момента поласка на страдални пут до стизања у неко од уточишта. „Јануара 16. приређен је у кругу 3. пука помен палим официрима и војницима наше дивизије… Још више се у наших војника повратило расположење 23. јануара кад је цела наша (моравска) дивизија пошла на драчко пристаниште и ту се укрцала у лађу и отпловила.“

Док је став Италијана јасан, мање се зна о међусобном трвењу Француза и Енглеза око питања помоћи српској војсци: „Французи неће ништа од Енглеза… док Енглези располажу великим довученим материјалом.“ Заузврат, Енглеска тврди да ће Француз бити „искључиво крив ако се неки услови не успеју повући на југ.“ (16,145) Требало је да се постигне француско-енглески споразум па да се живље крене у дотуру. Заокупљени својим невољама и пре и после повлачења Срба и не стижу да мисле да њихова судбина није зависила само од способности и издржљивости у патњама, сналажљивости да се дође до хране и сличног. Постало је јасније шта ће са њима бити тек кад су се „врхови“ почели занимати за њих: „Сазонов је јако озловољен спорошћу савезника у преносу наше војске. Сад је решено да Енглеска концентрише у своје руке сва питања транспорта, а ђенерал Мондозир непосредно да издаје наређења.“ (2/2) Био је то већ крај јануара.

Хаос и у стању лутања и у причи – тако да се не стиче јасна слика о стању и пропадању војске и избеглих у Приморју. Колико је нестало смрзнутих у суровим планинским условима толико је живота нестало у „трулежној“ клими поред мора. Маса изгладнелих остаје по баруштинама.

Одговорност за жртве после Скадра највећим делом сносе И који се отворено понашају као противник било каквог С присуства у тим областима. Под разним изговорима избегавају да пруже било какву помоћ и стално истичу своју наводну немоћ да нешто учине иако је свима видно да њихове трупе не подносе никакву оскудицу. Напротив, мемоаристи истичу добру снабдевеност Италијана. Затим, да је зависила само од Италијана тада ни Валона не би била последња станица пешачења српских невољника. Помињу се још нека места јужније.

И сам Пашић је у више наврата изразио своја опажања и незадовољство понашањем Италијана: „После месец и по дана од како смо тражили да се наша војска евакуише из Албаније до сада је евакуисано на Крф и у Бизерту близу 15 хиљада. Ако се овом брзином и у будуће рад требаће још 13 месеци да се евакуише још 130 хиљада.“ Уз текст је и савет српским посланицима код савезника: „Ово саопштење учините тоном сувим и озбиљним и ништа више не додавајте… Сувише смо наваљивали и мољакали па није помогло…“

У светлости таквог односа има довољно разлога да се сумња у причу о несрећи брода на Бадњи дан. Италија ту губи само један пловни објекат. Све остало тиче се С. Живот губе стотине добровољаца који су кренули у помоћ својој браћи и за који дан би постали део С војске што И нимало не одговара. Пропада огромна количина хране намењена избеглим С којима је она пре лек него храна у свакодневном смислу јер би помогла одржању искре живота у хиљадама исцрпљених људских организама. Затим, наводна несрећа брода била је сјајан изговор у одлагању даљих пошиљки кроз време које се мери недељама у условима где су за одржавање нити живота и часови значајни. Уз то, Италијани стално шире вести о епидемијама код српске војске што доприноси успоравању савезничких планова. Док се испоставило да је прича о епидемијама злонамерна фама, пролазе дани па и недеље које се мере новим жртвама.

Врхунски цинизам Италијана огледа се у њиховом односу према старом и изнемоглом краљу Петру. Он у Валону стиже у бедном стању и одмах га посећује италијански командант места. У посету ће доћи и следећег дана, како би му саопштио да има наређење да га пребаци у Италију чим стигне. Претходног дана то није могао да учини из „сажаљења“.

Није случајно и овом приликом није без значаја да поглавље Трилогије које претходи укрцавању у Валони носи тако драматичан наслов: „На ивици ножа“. Слично виђење у доживљају задњих дана пешачења према Валони могу бити оцењени истим речима. „Негде пред Валоном уђемо у једну напуштену кућу да се одморимо. Полегали смо по асури, изнурени, гладни, јадни. Кад освану дан, леш до леша. Само се ја и још један војник некако извукосмо између мртвих.“

Очевидац говори да је на Савиндан имао прилику да види престолонаследника Александра како: „обилази своје војнике. Стајаше и тужног и брижног лица, гледаше своју војску која врло бедно изгледаше. На његовом лицу, виде се још трагови тешке болести.“ Престолонаследник Александар је показао велику бригу за избегле. Осећали су се напуштеним од свих и наде полажу у њега: „Престолонаследников углед је тада достигао кулминацију до које ретко долазе смртни људи. Све до солунског процеса нико у српству није могао да се мери са његовом славом и популарношћу.“

<ГЛОСА>

<КРАЈ ГЛОСЕ>