Краљ Драгутин је наручилац фресака које за српску уметност, културу и историју имају изузетан значај. У својој малој капели у манастиру Ђурђевим Ступовима сачувао је најстарије „хоризонтално стабло свете лозе Немањића“. Сви они гледају према Христу Који седи на престолу. Такав однос срешће се и касније, у Ариљу. Између осталог, ту је приказан и чин предаје престола: краљ Драгутин уступа престо своме брату краљу Милутину. Оба владара су у фронталном ставу, представљени као млади људи одевени у византијско одело. Десно од њих представљен је архиепископ Јевстатије и који благосиља новог краља. Представљена сцена збила се у Дежеву 1282. године близу Ђурђевих Ступова. Приказу Немањиних сабора претходе описи биографа. У случају Дежевског сабора слика претходи опису, насталом у Даниловом зборнику. По биографу, тад је краљ Драгутин изговорио: „Ти, драги мој и љубљени брате, узми моју царску круну и седи на престолу родитеља свога, јер Бог тако заповеда и у многометежном животу краљуј и брани отачаство своје од насиља оних који војују против тебе…“. Уследила је уобичајена сагласност чланова сабора: „Много лета нека даде Бог благочестивому и христољубивому и самодржавному све српске и поморске земље краљу Стефану Урошу“. САБОРИ „После сабора у Дежеву, који на основу извора смемо бар претпоставити, одржано је несумњиво још сабора, на које, по изворима, немамо права ни да их унесемо у ред српских државних сабора“.

На првом месту ту се мисли на саборе одржане поводом избора нових архиепископа (Јаков, Јевстатије II, Сава III). Затим се помишља на сабор поводом измирења дотле сукобљених Драгутина и Милутина, око 1312. године, о чему говори и архиепископ Данило и Никодим поводом свог превода Јерусалимског типика и одласка у Цариград. Сматра се да је био сабор и поводом одлуке о градњи манастира Бањске. Слично је и са приказом Немањиног сабора у Ариљу (1296). настао је по шеми васељенских сабора који га окружују. Сабор се налази наспрам ктикторске композиције са Милутином и Драгутин. Немања је ту означен као „свети Немања Симеон Краљ“. Само једна капела у Ђурђевим ступовима значи скромни простор, за ову тематику даје више материјала него све Милутинове градње заједно. Ту је читав свод намењен за приказ србских сабора и ктиторских представа, док је за библијске теме остало мало простора. Време краља Милутина, иако испуњено толиком градњом, може у извесном погледу да се оцени као „статично“, јер тада нема значајних сабора, нити преноса моштију. Може да изненади тврдња заснована на сличности ктиторске представе у седишту хумске епископије и одговарајуће сцене у Богородичиној цркви у Пећи (1330-1337) да је Данило био присталица старинских решења у представи даривања Цркви Христу. На оба места старао се да у ктиторским композицијама већу улогу добије свети патрон дародавца. ЗАСТУПЉЕНОСТ СРПСКИХ ПРЕДСТАВА Изненађује и тешко је наћи објашњење за понашање Данила као човека од највећег угледа, утицаја и деловања за време краља Милутина и његовог градитељства да се тако односи према заступљености српских представа по Милутиновим задужбинама, да би се тек пред крај свог живота вратио примени решења од пре неколико деценија. Ариљска и призренска катедрала, иако су зидане од различитих личности и дели их веће временско раздобље, по неким елементима су међусобно ближе него Богородица Љевишка и Грачаница иако обе потичу од краља Милутина и настале су у оквиру једне деценије. Ариље и Богородицу Љевишку везује то што је у оба случаја приказана поворка српских архиепископа а затим и низ моравичких односно призренских епископа. Основна идеја је слична. Друго је што се она морала прилагођавати расположивом простору на лицу места те су ликови неких јерараха изостављени. Смрћу краља Милутина завршава се и једно раздобље и у политичком животу земље као и на пољу уметности. Тада ће почети ново поглавље у животу српског сликарства у знатној мери ближе оном које претходи периоду Милутинове владе. Више пута је поменута „логика“ Даниловог текста о Милутиновим задужбинама. Већина главних задужбина настаје пред сам крај Милутиновог живота што је носило и ризик да остану недовршене (Старо Нагоричино, Бањска, Грачаница, вероватно и Хиландар). Радови у седишту Хумске епархије, храму Св. Апостола, такође се одвијају пред крај Милутиновог живота али по молби Данила као надлежног епископа. Градња гробног храма, манастира Бањске изведена је прилично „касно“. „Опуштености“ Милутиновој у том погледу доприноси чињеница да му је још жива мајка, краљица Јелена и старији брат Драгутин. Они су већ имали припремљене своје гробне храмове – манастир Градац и капела у Ђурђевим Ступовима. Гробна места краљице Јелене и краља Драгутина деценијама „чекају“ да буду стављена у „функцију“. Милутинов син Стефан помишља на градњу своје задужбине чим су му то прилике дозволиле. И цар Душан се благовремено брине о свом гробу. Изузетак чини онај од кога би се то најмање очекивало, човек који је највише залужан на пољу црквене градње, краљ Милутин. Старао се о храмовима по земљи и ван ње, градио метохе и параклисе, а свој гробни храм подиже међу последњим. Манастир Бањску је већ од раније ценио, јер у кризном времену ту смешта своју ризницу. Затим је укинуо епископију и одредио да ту буде средиште манастира, јер је код Срба, изгледа, неспојиво да катедрала и гробни храм буду заједно. Што се тиче радова у Хиландару, изгледа да се ту Милутин колебао најпре да ли ишта да уради, а потом и у самом тражењу решења. ХИЛАНДАРСКЕ ПОВЕЉЕ Изненађује да у хиландарској архиви има скоро исти број аката потеклих од Милутиновог сина Стефана Дечанског који влада само десет година и за манастир је учинио неупоредиво мање од Милутина. Уз то, оне се односе директно на Хиландар и реч је о оригиналима. Од оригиналних Милутинових повеља, у Хиландару се чува потврда о поклону келије Свете Петке у Тморанима, као и она за карејску келију Светог Саве Јерусалимског. Остали акти се односе на скопски манастир Светог Ђорђа или на хумску епархију, па су тек накнадно доспели до светогорског манастира. Ту се могу поменути и фалсификати за пирг Хрусију. Стога је оправдано претпоставити да су Милутинове повеље везане за Хиландар представљале издвојену посебну целину која је изгубљена у неком тренутку током векова. Карактеристичну особину Срба представља склоност да туђе стављају испред свога. Тако и биограф краља Милутина архиепископ Данило на првом месту излаже повест о краљевим задужбинама ван државе, а тек онда прелази на градње у земљи и то се своди углавном на набрајање саграђених катедралних и манастирских храмова без улажења у детаље. Несебичност и ширину српског рода, кад је задужбинарство у питању, приметио је и биограф Светога Саве Доментијан који о томе пише 1253. године, поводом Савине друге посете Светој Земљи. Поред описа Савиног боравка, на Синају биограф читаво поглавље свог списа посвећује поређењу између првог српског архиепископа и старозаветног законодавца пророка Мојсија: „Онај велики боговидац изведе Израиљ из Египта са златом и сребром египатским, а овај Преосвећени (Сава) злато и сребро колико доби у земљи свога отачаства, све пренесе у земљу туђу, истоке и западе прође, расејавајући своје богатство по заповести Оца небескога.“ Иако су односи српског краља и његовог таста византијског цара Андроника били добри све до краљеве смрти – то се огледа у погледу потврда Милутинових дарова Хиландару или слању помоћних војних одреда што представља највећи степен поверења – вест о крају Милутиновог живота дочекан је бар од дела јавности у Цариграду са радошћу. Тако, хроничар Нићифор Григора бележи „већину оних који су око нас махнитали отргло је (провиђење) раније смрћу да не бисмо у нашем грађанском рату, када смо заиста били као сломљена трска, били и од њих нападнути и све заједно гурнути у дубине пропасти. У то време, наиме, умре краљ Србије…“. Према периодизацији српске историје по М. Пурковићу, подне би представљало време цара Душана. Када је о српском задужбинарству реч, овако се може назвати време краља Милутина. ВУКОВО (НЕ)ЗНАЊЕ Као и у много других прилика, мора се кренути Вуковим стазама, јер су његова сведочења незаменљива. Толико пута описана и опевана Грачаница за Вука је само „по песми црква на Косову“. Тиме он преноси и ниво (не)знања своје околине. Са друге стране, мештани из околине знају о Грачаници по ктиторској слици. Тако Гедеон Јуришић, као очевидац, може више конкретног да каже о Грачаници, јер је видео приказ ктитора: „У храму велике цркве, на десном столпу живописан је образ краља Милутина с овим натписом: „Стефан Урош Христу Богу верни милостију Божијеју краљ самодржац всјех српских земљ и поморских и хтитор.“ Позната му је и грачаничка повеља: „С десне стране, у овој црквици у коју се из олтара велике цркве улази, стоје на зиду исписане привилегије (диплома) од краља Милутина цркви овој дароване године од миробитија 6730. (1321).“ ЖИВОТИ КРАЉЕВА И АРХИЕПИСКОПА СРПСКИХ Преломни моменат за откривање Милутинове градње представља издање зборник „Животи краљева и архиепископа српских“ од архиепископа Данила трудом заслужног Ђ. Даничића (1865). Звучи невероватно да на плану издавања изворних текстова главних српских писаца из Средњег века, за протеклих 160 година колико нас дели од великог научника, није скоро ништа урађено. Два примера изричито сведоче како подстрек за градњу долази са терена, „одоздо“ – Хрусија и Хум… Тако у повељи за пирг Хрусију Милутин каже: „Дође ка мени јеромонах Киријак са чрнцима Хиландарским и поменуше ми беде своје на мору што им се догађају од безбожних гусара, које не можемо испричати говорећи ми са умиљењем и молбом: „Створи нам препокојиште. Сав нам је живот на мору и од мора! И не пречух их, но испуних све прошење њихово, и саздах им пирг, и на њему овај храм Спасов…“ Без залагања краљевог сарадника Епископа хумског Данила, мало је вероватно да би у Милутиново време било ишта урађено у седишту ове епархије храму Св. Апостола. Значи, подстицај за градњу стиже „одоздо“ са терена. Улогу има и углед Епископа Данила као некад старешине хрусијског пирга старца Симеона. Кад су већ поменуте ове две личности, донекле је умесно истаћи једну Милутинову особину. Редовно се кроз литературу истиче како су ова два човека, као људи блиски моћном владару, уживали његову заштиту. Можда би се могло рећи и другачије. Колико је познато, старешина пирга Хрусије био је на том месту и после Милутинове смрти. Значи, није му познанство са краљем помогло ни да постане хиландарски игуман ни епископ, а поглавар цркве није постао за Милутиновог живота ни добро познати и по много чему јединствен и заслужан Данило. По својим способностима, он би вероватно стигао до највишег ранга и без познанства са Милутином. ДЕЛА ВРХУНСКИХ МАЈСТОРА Из овог времена има и неколико значајних икона које због своје малобројности остају у сенци градње и зидног сликарства. Као што се може и очекивати оне су дела врхунских мајстора. На подручју књижевности већ се не може тако говорити јер ту влада „осредњост“, има преписивања, умножавања књига али без стварања… Нема богато украшених кодекса или зборника значајних и чувених по својој садржини. Непозната су имена састављача зналачки писаних богословских надахнутих уводних делова повеља. Они су вероватно уз краља-ктитора узимали учешћа у осмишљавању и разради фреско програма. На плану задужбинарства, Милутин нема настављача ни приближног себи. Рад његових потомака близак је раду Милутинових предака. „Оправдање“ за такав однос делимично лежи у чињеници да нико од њих није био у прилици да се на челу државе налази тако дуго. Милутинов унук Душан је отприлике умро у оним годинама кад Милутинов рад на задужбинама почиње. ГРАДИТЕЉСТВО ВЛАСТЕЛЕ Када је реч о градитељству властеле, тога пре Милутина скоро да нема, у време Милутина делује као изузетак, да би се од Душана та појава усталила. Вести о епископима је мало, док оних о игуманима скоро да нема. Само код светогорског манастира Хиландара унеколико може да се састави списак игумана. У задужбини Милутиновог сина Стефана, манастиру Дечанима, налази се и портрет првог игумана, што је за раније време незамисливо. Игуман, као носилац „земаљске власти“ по биографу, могао је да буде само поменут приликом обнове свог манастира али представљен преко свога патрона. До нас доспевају имена сељака са манастирских имања. Некад се сазнаје и састав њихових породица а не зна се ништа о најближим краљевим сарадницима. У настанку Милутинових задужбина, поред игумана или епископа дотичног храма, учествује „екипа“ људи вичних градњи, сликању, састављању аката или премеравању земљишта али они као да не постоје. Сликари своја имена остављају скоро кришом на штиту светих ратника.