Мало где се аутори слажу у толикој мери као при оцени млађег списа старог биографа Доментијана – Житију Симеона Немање насталом 1264. године. Збирна слика свих погледа сажима се у речима В. Ћоровића (1938) по коме је ту реч о „занатском делу“.
Овде је изнет покушај извесне одбране и објашњења за ту појаву. Не може се то извести без поређења са Доментијановим првим познатим делом Житијем Светог Саве из 1253. године. Лако је било створити добро дело тамо где је „ударио јунак на јунака“. Највећег међу Србима описује највећи писац славне старе српске државе. Сава као личност сав припада својим животом и радом делу житијног жанра. Ту нема обрта, све иде као по толико пута виђеној и примењеној шеми ове врсте стварања. Младић са владарског двора без знања родитеља одлази у манастир, истиче се подвигом у толикој мери да му то признају и каснији противници, успева да доведе и оца који напушта владарски престо, делују толико сагласно као да су једна душа у два тела, граде манастир у Светој Гори као надетничкој заједници монаха, отац стиче светачки ореол. Син га доноси у земљу, ствара самосталну Цркву, два пута иде у Свету Земљу, умире у туђини, донет у земљу, пројављује се као свети… У томовима житија светих, која се могу бројати и стотинама, такве личности нема.