Апокрифи и њихово изучавање представљају једно поглавље библијске науке. Њихов број је сразмерни велики као и умножавање путем преписа, превођења, читања… Довољан је и летимичан преглед списка сачуваних преписа дела старе српске књижевности па да се схвати како стање није ни најмање охрабрујуће. Скоро половина од њих позната је само по једном препису и то не ретко из каснијих столећа. Насупрот томе, код библијских апокрифа стање је далеко повољније. Усамљени преписи делују као изузетак. Није ретка појава да су поједини списи сачувани и у десетак преписа – тако да би неки приближни „просек“ могао да се сведе на око пет преписа: „Апокрифној књижевности припада веома богат слој у српском писаном наслеђу средњег века.“ Преведени су на језике свих ондашњих хришћанских народа, али се спискови дела прилично разликују.
Иако је текст Старог Завета у Светом Писму неколико пута обимнији од новозаветног – сразмер се креће у оквиру 1:3,5 или 1:4, зависно од издања у корист Старог Завета – код апокрифа познатих на српском подручју није тако. Ту је маса односног текста Старог и Новог Завета скоро изједначена. Потом, и број тематских целина (не списа) око којих се стварају ови списи је приближно исти – око тридесет. Ко бар унеколико прати стање старе српске књижевности, не може а да се скоро на сваком кораку не „спотакне“ и сети судбине Народне Библиотеке уништене у немачком бомбардовању шестог априла 1941. године. Том приликом је нестало више апокрифних списа него дела домаћих писаца.