Од свих српских патријараха у периоду 1346-1459 највише се може рећи о Јефрему, чија особеност – за наше прилике тешко схватљива, док је у Византији тог времена честа појава – јесте и то што је два пута стизао на трон мимо своје воље и два пута са њега се повлачио по својој жељи „са радошћу већом него у оних који престо примају“. Повлачи се под изговором немоћи а надживео је оба своја наследника – прво патријарха Спиридона, а потом и Данила III. Оно што се о њему зна углавном потиче из житија написаног од ученика епископа Марка. Без тога о Јефрему би се знало мало, као што је то и са осталим патријарсима. Иако на први поглед изгледа једноставно, мора се признати да смо далеко од потпуне приче о овом јерарху због низа „успутних“ нејасноћа.
Према последњем поглављу Зборника Житија краљева и архиепископа српских од Даниловог настављача, које је посвећено само избору Јефрема за патријарха, нуди се више нетачног него чињеница. Свој други долазак на трон Јефрем и поред своје воље „дугује“ полому насталом после Косовске битке у којем нестаје и патр. Спиридон: „Но допуштењем Божијим, због наших грехова безбројно мноштво – седам царстава агаренских – на српску земљу се подиже, где се кнез Лазар мученичком увенча крвљу а Спиридон патријарх достиже конац овог живота, те велика Црква остане удова.“