– царство српских „апокрифа“ –
Основни разлог за неразумевање збивања око такозване анатеме Српске Цркве након прогласа царства и патријаршије налази се у чињеници да се три термина – раскол, одлучење, анатема – користе као синоними. Деценијама то је спречавало да се дође до разумевања односа Цариградске патријаршије и Србије и прича о некој анатеми. Дешавало се тако иако се знало да се реч анатема у изворима не среће. Додуше, велики део одговорности лежи на тим истим изворима који се у доброј мери разилазе са стварношћу. Ту је највећи кривац последњи Данилов настављач и биограф патријарха Саве IV (1354-1375). Његово сугестивно приповедање било је тако моћно да су и озбиљни аутори сматрали да су довољно урадили ако своје излагање своде само на парафразирање онога што се налази код последњег Даниловог настављача. Реално гледано, ова година се своди на стање општег превирања, смрт патријарха Саве и услед тешких прилика сложен избор патријарха Јефрема.
Струја спремних да се у свему потчине Цариграду настаје постепено и своје корене вуче можда још из деловања архиепископа Данила (1324-1337) који под сводовима пећког храма установљава праксу грчке службе. Тако нешто мало ко би урадио, што се гледано из искуства следећих деценија показало као кобно. Са тиме се временски и идејно поклапа и појава познате синтагме Матије Властара (1335) у којој се не помиње постајање на Балкану две самосталне словенске Цркве. Мало где се показује површност српског духа као ту. Довољна је само та чињеница што се Властарево дело игнорантски односи према постојању Српске Цркве па да побуди максимални опрез. Уместо тога, Срби хитају да је преведу и умножавају много више него дела својих писаца.