Велики Шафарик је, изузев малог броја стручних особа, за већину далек и „одсутан“ временом, језиком, недоступношћу његових књига. Често уме да изненади степеном свог познавања старе српске књижевности који иде до видовитости – било му је доступно много онога о чему многи, па и ученији Срби тад нису појма имали… Ипак, Хиландарски типик остаје му непознат, што је с обзиром на, за наше услове идеалан, број преписа и њихову расејаност – необично. То је утолико чудније, што је познавао Герасима Михајловића, ранијег хиландарског монаха од којег добија вести о Карејском типику. То унеколико важи и за учене и неуморно путујуће руске ауторе, посетиоце Хиландара који су у овој обитељи открили важна дела, а не говоре о Хиландарском типику који им је такорећи био на дохват руке. Да ли је то стога што је спис „у функцији“, односно по правилу редовно читан почетком месеца, па није сматран занимљивим.
Зашто касно да се сазна о овом спису? Зборник „Житија краљева и архиепископа српских“ од архиепископа Данила се скоро не чита, потиснут је а Рајић при свом првом доласку у манастир нађе га. За руског трагаоца за старим књигама Арсенија Суханова по ризницама Атоса (1650) Хиландарски типик је можда „сувишан“ као и остала српска дела, која он не носи са собом.