Због добро познате оскудице извора бављење средњим веком код Срба је врло тешко, доследније речено – скоро немогуће. Ко познаје стварно стање пре би имао више разлога да „одступи“ и напусти даље бављење него што би наишао на неки трачак оптимизма, који би га подстакао да настави даље.
Познато је углавном само оно што је сачувано. Успутне вести о постојању нечега што није сачувано су изузеци. Кад се помисли на минимум обавезно постојећег без чега заједница не може да опстане и то упореди са оним што је код Срба сачувано, истраживач пада у очај. Стално се прича креће око оно мало познатих факата и споменика и отуда неизбежно убеђење да је то једино постојеће и као такво уједно и „главно“. Кад се помисли колике су „празнине“ између оно мало познатих елемената – да познато није ни једино а још мање главно, јавља се очај. Затим, тешко је пробити и психолошку баријеру да је први помен уједно и почетак неке појаве… Следи област онога што би се оценило као консенз. Неке тврдње су путем прећутног слагања аутора толико дубоко ухватиле корена да личе на факта, а таквих је много више него стварних фактографски непобитних тврдњи. Повођење за неком погрешном тврдњом само по себи не би било страшно да она није „зрачећег“ карактера, то јест да не утиче на процену „околних“ појава.