„Ако се три прва канонска Еванђеља упореде једно с другим, примећује се њихово међусобно слагање, али и значајне разлике. С обзиром на то чињенично стање, наука се бави питањем узрока ових слагања и разлика и то се назива синоптичким питањем… Писци синоптичких Еванђеља нису имали намеру да напишу историјско дело о Исусу Христу, већ пре да писмено изложе и утврде прахришћанску катихезу, што не умањује значај синоптичкиг Еванђеља као поузданих сведочанстава о Месијином животу и раду… Сигурно је да је наше Еванђеље по Матеју преписивано са грчких текстова. То није обичан превод Матејева арамејска оригинала, већ резултат обрађивања оригинала, могло је бити и више обрађивача, али се текст у суштини слаже са аутографом… Скоро опште се усваја могућност да је приликом редакције Матејевог канонског Еванђеља имало учешће и Марково Еванђеље, па је само у том смислу прво канонско Еванђеље млађе од другог.“ (Е. Чарнић)
При коришћењу два византијска хроничара с краја дванаестог века, Јована Кинама и Никите Хонијата, стиче се утисак да се и на њих може применити много од онога што се говори о синоптичарима Новог Завета: „Оба писца (Кинам и Хонијат) пишу о неким истим догађајима, али не на исти начин“. Кинам је подробнији и прецизнији. Хонијат допуњује некад неку представу коју даје Кинам. Дешава се слично као и у причи о Теодосију. Ко је ту ближи синоптичком питању, Теодосије или Хонијат? Разлика је само у томе што се код Теодосија зна да прати и ту онда нема дилеме, док је на ширем плану односа византијских хроника теже утврдити ко и где сажима, односно проширује. Не иде се даље од констатације разлика, без могућности провере и поверења.