Пећки патријарх Пајсеј (1614-1647) је на више начина потпуно изузетна особа међу свим поглаварима Српске Цркве у време ропства, без правог претходника као и без правог следбеника. С обзиром на услове живота и обим рада он је такав да је најближи Светом Сави. Гледано из данашњег времена, он живи пре 400 година и тако се налази тачно на средини периода од осам векова који нас дели од времена Саве. Са друге стране, његово време се може означити као средишње време вековног српског робовања. Нема ниједне погодности која би помогла и олакшала онолику његову везаност за књигу. Ма којим путем да стиче знање он је више самоук него „школован“, и ма како да је оспособљен време не иде на руку његовом страственом старању о књизи, особини којом се одликују књигољупци свих времена. Поред осталог, остаје забележен и као поглавар који је рашчинио највећи број епископа у целој историји Српске Цркве. Уз то, узима се да је на трону поглавара био 33 године што својим дугим животом спаја два века тако да је био савременик спаљивања моштију Светог Саве, о чему оставља своју вест. Савременик овог догађаја и претходник на трону патријарх Јован Кантул мученички страда у Константинопољу. „А његов гроб би у царствујућем Константину граду близу Јени-капије“. Вештином речи скрива се реалност – поменута Јени-капија је позната као место погубљења. О стварном гробу не може бити говора.