Оба Доментијанова списа, и житије Светога Саве (1253) и житије Симеона (1264) одликује то што имају своје „поговоре“, где су садржани основни подаци о времену и околностима настанка списа – оба по наруџбини краља Уроша I (1243-1273; 1276). Није потребна особина вештина и напор да се примети стилска разлика између излагања житија и потоњег поговора. Та два дела биографије као да не потичу од исте особе. Основни спис се одликује „флуид“ причом где је писац колико на земљи, толико „плови“ на облацима. Казивање о конкретном се прекида његовим размишљањима и настојањима да изнађе и поброји библијске паралеле. И „јунак“ приче у истој мери као и будући читалац се осећају „напуштеним“, принуђени на чекање док се писац не врати са својих мисаоних „излета“. То је био главни разлог да околина није била задовољна Доментијановим списом о Светом Сави, па је излаз потражен у проналаску новог биографа на чије дело се може различито гледати. Постоји низ приговора који се могу упутити млађем биографу разним поводима. То, изгледа, околина као да не примећује, већ се у потпуности определила за млађег о чему довољно говори и бројчани однос сачуваних преписа, који се креће у сразмери 1:10. Исти такав однос може се приметити и кад се ради о „просеку“ угледа свих осталих писаца.
Кад је реч о излагању поговора, слика је сасвим друга. Текст као да не потиче из 1250-их година, већ је ближи начину озбиљног писања 19. века. Излагање је сажето, без ичега сувишног. То се може рећи и за поговор из 1253 и 1264. године – као времена састављања синовљевог и очевог житија…