Уз остале особености српског светогорског манастира Хиландара долази и чињеница да смо о његовом настанку, односно преласку у српске руке добро обавештени, за наше прилике у том погледу чак и „сувише“ добро обавештени. Ниједна од домаћих обитељи на тај начин не може да се упореди са њим. Сачуване су и грчке и српске оснивачке повеље, а ту су и опширна излагања четири српска биографа – Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије… Јасно је и то се не може очекивати, да биограф прати токове бирократије која и у оно време није била једноставна. Нигде не постоји сачуван потпуни корпус аката да би се приближно могло знати шта недостаје. Ако цар треба да изда и акт за привилегије манастирске лађе, шта се онда може говорити о осталим потребама важнијим за живот манастира. Постепеним радом слаже се мозаик вести расејаних по поменутим изворима. Стиже се дотле да се зна и име доносиоца акта из Свете Горе у Константинопољ – монаха Никона.
По биографу, почетна намера монаха Симеона и Саве била је да доживотно остану у манастиру Ватопеду. Посредно, то се може закључити и преко аката. По истом биографу, подстицај за промену одлуке и тежња да у Светој Гори оснују свој манастир долази „са стране“, где се знало какве предности као „свати“ владајућег цара Алексија III имају – пошто је његова ћерка Евдокија удата за средњег Немањиног сина и Савиног брата Стефана. Мало ко би данас примио тако „упрошћену“ верзију приче о добијању Хиландара, али не би требало да изненади ако се управо тако десило. „Све вам је сада у Богу могуће: у својој сте земљи самодршци, и сродници сте по телу онима који сада царују и све што молити благоизволите – молбе ваше неће бити узалудне.“