Биограф Доментијан и Српска Трилогија

Понуђену тематику нико неће једноставно разумети и примити без отпора. Два писца дели седам столећа. Тема наизглед опречна без заједничких елемената сем онога што се збива у радионици писца.

На првом нивоу ако их не везују сличности онда су блиски преко контраста. Велики и несумњиво даровит писац, Савин биограф Доментијан је одбијао читаоце. Његову величину разумеју стручњаци. Не ретко оцена стручног житија и оцена публике не иду заједно. Што је тако „крив“ је сам писац који понет величином јунака – чије недостижне изузетности је лично познавао при раду – и не мисли на склоности, потребе, сазнајне могућности будућег читаоца. Велики део списа је хроника његових личних размишљања и аналогија, и на то је утрошена знатна маса текста чијом „ампутацијом“ дело не би изгубило, напротив – било би сажетије, концизније, читаоцу доступније и привлачније. У таквим приликама вероватно се не би код тада заинтересованих ни јавила идеја да се писање другог дела о истој личности повери новом човеку – хиландарцу Теодосију. Он је исправио основни пропуст старијег биографа и окренуо се читаоцу по мери могућности његове пажње, па и по цену злоупотребе, одвођења од света чињеница, што рађа сумњу у исправност намера.

Цео текст

Експеримент Данило

I

И поред масе текстова посвећених личности архиепископа Данила II (1324-1337) потребно је истаћи да појачан опрез није сувишан. На првом месту то се односи на сусрете са Даниловим именом у различитим приликама. Да ли се они увек односе на исту личност? Зна се да је спектар монашких имена која се уобичајено срећу прилично скроман. Тако је кроз генерације и векове. Увек постоји могућ неспоразум. Кад се има на уму шта се све веже за личност Данила (хиландарски игуман и борац са Каталанима, два пута становник „у ћелији“ архиепископа (Јевстатија II и Саве III), бањски и хумски епископ, учесник низа мисија, сарадник при градњи храмова, писац житија у служби… реч је само о познатом и очуваном. Скоро све урађено за Даниловог живота у вези је са њим. Умесна је мисао, како то постиже само један човек, а потом – у чему се састоји рад свих осталих? На известан начин урадио је више од Саве.

Цео текст

Архиепископ Арсеније

– проблем изворних текстова –

О другом српском архиепископу – изабранику и наследнику Саве на трону поглавара Српске Цркве не зна се и не може се рећи много, иако на први поглед не изгледа тако. Њему је у зборнику Животи краљева и архиепископа српских посвећено сразмерно доста простора, па би се на основу тога очекивало и више података. Нажалост, није тако. Обимно житије је претежно реторског карактера, што значи да је ту присутан минимум вести конкретне природе.

Према житију, он из Срема долази у манастир Жичу као тадашње седиште архиепископије. Његова ревност у манастиру много подсећа на рад младог монаха Саве док је својевремено боравио у Светој Гори. И поред тога што има доста разлога да се одговарајући описи који се налазе у житију оцене и као „општа места“, у житијној литератури, кад се узму у обзир каснија догађања и касније опредељење самога Саве да му повери вођење Цркве, могуће сумње се губе.

Цео текст

Арсеније Стојковић

– „имагинарни“ Арсеније V –

Животни путеви будимског епископа Арсенија Стојковића (1853-1892) и карловачког патријарха Прокопија Ивачковића (1874-1879; 1881) се укрштају и оба су скоро подједнако загонетни. Није јасно како и зашто је један постављен за патријарха, а други није? Оба су на свој начин јединствени. Прокопије је у вези са целом причом о тадашњем понашању Румуна, који су опстали у православљу користећи се привилегијама и жртвама српских граничара. Средином 19. века показали су се крајње незахвални и све оно време заједничког живота у Карловачкој митрополији оцењено је од стране Румуна као ропство под Србима. Успех Румуна да постигну скоро све што су желели најмање лежи у оправданости њихових захтева или вештом вођењу судских процеса, већ у директној подршци Беча који отвореним радом иде на то да што тежи ударац зада Карловачкој митрополији. Срби су свесни тога: „Нама је било много стало до тога да се пријатељски изравнамо, јер смо унапред држали да би Пештански суд био наклоњен више Румунима него Србима.“

Цео текст

Сава Немањић

– кроз призму „апофатике“ –

АПОФАТИКА (гр. Αποφασις – αποφατικος, оспоравање,
оповргавање, оповргнуто, негирање, негирано):
апофатичка или негативна теологија (via negativa)
јесте сазнање кроз негирање и напредовање,
што је својствено Богу Који остаје непознат
и необухватив по Својој трансцендентној суштини.

Редови који следе настају из очаја и немоћи услед оскудице вести. Представљају један од безбројних начина приступа питању посредством овог метода. Аналогија се може наћи у саобраћају, она је проста и једноставна. Један је утисак кад се током вожње гледа у правцу кретања, кад се иде у сусрет „новом“ које се приближава и увећава. Друкче је кад се гледа у правцу супротно од овога. Постепено се објекти удаљавају, смањују, губе…
Зна се да велики жупан српске земље Стефан Немања свом најмлађем сину Растку поверава на управу хумску земљу. Растко, господар Хума, гради „каријеру“ сличну оној коју имају његова старија браћа. Не одлази на Свету Гору, отац после повлачења са трона одлази у своју задужбину манастир Студеницу и ту окончава живот. „Остаје се“ без Хиландара, књижевних дела Саве, самосталности архиепископије… Без монаха Саве не би имао ко да се стара о очевом култу почев од настанка.

Цео текст