Годишњице

Према Димитрију Богдановићу у Србији је својевремено и благовремено обележено сто година од оснивања Српске Цркве: „двадесетих година 14. века, тачније око 1319. Српска Црква је дочекала своју прву стогодишњицу. Српска краљевина – ако се рачуна са круном из Рима свакако већ 1317, али у свом православном легитимитету што га је стекла на Жичком сабору 1220 – тек 1320. Може се размишљати о том, да су се те године хтеле обележити неком врстом „сводних“ подухвата. На плану духовне културе. Грачаница је подигнута и живописана око 1320. године, управо око те стогодишњице. Никодимов типик (1318/19) пада тачно на стогодишњицу самосталности српске архиепископије.“ Зна се да су то године највеће градитељске грознице током обнове храмова у време краља Милутина (1282-1321). Нема показатеља по коме би се могло закључити да се током убрзаног рада на завршавању храмова водило рачуна како се тих месеци навршава сто година од Светог Саве.

Након Косовске битке земља улази у стање нередовног живота и ратовања разних врста – упади моћних и својевољних Турака или одлазак на далека бојишта као испуњење вазалних обавеза… У тим условима нема могућности озбиљнијег посла, неког планирања а још мање неког славља. Ипак, освећење задужбине деспота Стефана (1389-1427) манастира Манасије која је грађена око дванаест година што с обзиром на опште прилике у земљи не треба схватати као дуг период градње – ништа сликовитије не одражава неизвесну будућност српске земље тада. Тачно сто година раније, током једне деценије настало је на десетине храмова (у време градитељске грознице краља Милутина (1282-1321), а сада се само један гради дуже од деценије. „Поче зидати обитељ ову у години 6915 (1407)… и призва патриарх. Тад беше Кирил, са целим сабором српских првосвештеника… на обновљење храма. У дане свете Педесетнице када Дух Свети огњеним језицима сиђе на свете ученике Слова и Бога…“ Према летопису „В лето 6926 (1418) саздана бист Ресава“.

Цео текст

Велика деценија

У целој династији нема особе са већим и дубљим контрастима од краља Милутина: нерегулисани односи са братом и синовцем, шурацима, синовима… Насупрот томе стоји грозница градње у последњој декади живота (после 1310). Урађено је више него током било ког века пре или после. По ономе што је остварено може се равнати са радом Саве и Црнога Ђорђа као међницима својих епоха. Упоредо се ради на више места и све што је урађено је вредно и трајно. Од саграђеног углавном су местимично остали само храмови, а то је само део оног што је током обнове учињено. Ту су и остала здања поред храмова, нове повеље са новим поседима, нови инвентар по храмовима. Тада урађено представља символ српске земље настао у грчу напора једне генерације у трци са временом. Да је рад текао уобичајеним ритмом кроз свих 40 година владавине не би се постигло толико.

Зенит градње се одвија у знаку изгнанства и боравка сина Стефана у Цариграду 1314-1321. У време док се истовремено гради неколико цркава – у фази вртоглавог „убрзања“ рада – хапси синовца, а син је у прогонству. Живот напушта и земљу оставља без наследника и икаквог поштовања према себи. Без деловања одважног епископа Данила не би ни до гроба стигао.

Цео текст

Ускрс 1917

Цењено преко општих прегледа збивања година 1917. година личи на „мртво море“ – испуњена плановима, ишчекиваним повременим напетостима на фронту које су личиле да ће прерасти у велике окршаје. Очима учесника, живот је био „испраћен“ текућим догађајима без већег значаја и трага у будућности.

Данас је утисак да током ове године није рађено ништа. Онда, напротив, често се срећу знаци да се „нешто спрема“. Тако фебруара 1917. Врховна команда се обраћа командантима армија. „Хоће ли им, колико и каквих топова још требати за нападно дејство, сем оних са којима располажу.“ Вест о неким припремама код људства не остаје без „одјека“. Докле се ишло озбиљно у томе говори и то што се истицало да се због великих губитака Срба у дотадашњим ратовима „захтева од савезника да се у предстојећој офанзиви сва српска војска употреби као други ешелон на битољском правцу и да она пошто савезничке снаге изврше пробој фронта предузме експлоатацију пробоја.“

„Радни карактер“ ускршњих празника ове године осећа се и по честитки регента Александра упућеној војсци. Текст је скоро без икаквог свечаног тона сведен на наратив. Званични дневни извештаји користе израз „ништа ново“, а они сумарни се данима понављају: „На фронту српске армије нема важнијих догађаја.“

Цео текст

Растакање земље

Познато је да Србија нема сталну престоницу. Почело се од Раса, стигло на југ до Скопља (па и Сера), а онда под притиском нових прилика (у тражењу спаса) кренуло се постепено према северу. „Рас као престоница сведок је настанка државе Немањића, Призрен је сведок њеног успона, Скопље то је врх српске државности.“ (В. Ђурић)

„Србија није имала једну старином освештану и опште познату резиденцију какву је византијско царство имало у Константиновом граду – Новом Риму… У току претходног развоја идеја „двора“ и „куће краљева“ ухватила је дубоког корена и наставила да живи. Као „кућа царева“ како су оба српска цара називала двор у својим документима“ (С. Ћирковић)

У актима српски владари скоро редовно истичу да владају свим српским земљама иако добро знају да тим начином велики делови српског народа који живе уз границе немањићке државе остаје занемарен и препуштен самом себи. Велико је чудо како је тај део опстао и одржао се у таквим условима.

Цео текст

Из Библиотеке

Богољуб Ћирковић је био подједнако моћан и покварен човек. Склон крађи и подметању сваке врсте. Све своје сараднике проглашавао је лоповима и шизофреним.

У раду је имао више „сарадника“ (комесара). Највише невоље је било са Градимиром Станићем, Слободаном Милеуснићем, Слободаном Ковачевићем – Тозом, Зораном Николићем…

Током 1992. године Б. Ћирковић је са „комесарем“ С. Милеуснићем на име реновирања Музеја поделио тадашњих сто просечних плата. Када се то обелоданило на сцену ступа „дежурни санитарац“ (стрводер) „митрополит“ Радовић Ристо.

Нажалост, то није једини случај да се „митрополит“ Ристо јавља као спонзор криминала везаног за библиотеку.

Цео текст