– „имагинарни“ Арсеније V –
Животни путеви будимског епископа Арсенија Стојковића (1853-1892) и карловачког патријарха Прокопија Ивачковића (1874-1879; 1881) се укрштају и оба су скоро подједнако загонетни. Није јасно како и зашто је један постављен за патријарха, а други није? Оба су на свој начин јединствени. Прокопије је у вези са целом причом о тадашњем понашању Румуна, који су опстали у православљу користећи се привилегијама и жртвама српских граничара. Средином 19. века показали су се крајње незахвални и све оно време заједничког живота у Карловачкој митрополији оцењено је од стране Румуна као ропство под Србима. Успех Румуна да постигну скоро све што су желели најмање лежи у оправданости њихових захтева или вештом вођењу судских процеса, већ у директној подршци Беча који отвореним радом иде на то да што тежи ударац зада Карловачкој митрополији. Срби су свесни тога: „Нама је било много стало до тога да се пријатељски изравнамо, јер смо унапред држали да би Пештански суд био наклоњен више Румунима него Србима.“