Сатница
Краљ Милутин и епископ Данило
– Краљ Милутин и епископ Данило –
(заједничка градња)
Сматра се да је срећна околност кад на чело неког народа дође способан човек и на том месту се задржи дуго. То се у потпуности односи на краља Милутина (1282-1321). Кроз пуне четири деценије своје владавине урадио је више него иједан српски владар, по некима више него сви заједно. Урађено је тако и толико да без њега нико други то не би остварио. Поред осталог, сви они који се јављају и пре и после њега нису имали ни поменуте погодности. Остао је у предању као човек који је за 40 година владавине саградио исто толико храмова. Говори се о четири деценије владе, док је, међутим, највећи део градитељске делатности везан за другу декаду 14. века, кад земљом влада градитељска грозница. Истовремено се ради на више места и мајстори се зависно од предстојеће фазе рада крећу са градилишта на градилиште. Колико је познато, ниједан од значајнијих подухвата није остао недовршен, а на основу ктиторских портрета прати се процес краљевог наглог сазревања да би се на фресци светогорског манастира Хиландара, за који се сматра да је последњи осликан, видело да је тај човек на измаку биолошке снаге. Мајку краљицу Јелену, која је свога мужа краља Уроша надживела скоро пуне четири деценије, Милутин је надживео само седам година.
Експеримент Данило
I
И поред масе текстова посвећених личности архиепископа Данила II (1324-1337) потребно је истаћи да појачан опрез није сувишан. На првом месту то се односи на сусрете са Даниловим именом у различитим приликама. Да ли се они увек односе на исту личност? Зна се да је спектар монашких имена која се уобичајено срећу прилично скроман. Тако је кроз генерације и векове. Увек постоји могућ неспоразум. Кад се има на уму шта се све веже за личност Данила (хиландарски игуман и борац са Каталанима, два пута становник „у ћелији“ архиепископа (Јевстатија II и Саве III), бањски и хумски епископ, учесник низа мисија, сарадник при градњи храмова, писац житија у служби… реч је само о познатом и очуваном. Скоро све урађено за Даниловог живота у вези је са њим. Умесна је мисао, како то постиже само један човек, а потом – у чему се састоји рад свих осталих? На известан начин урадио је више од Саве.
Отето од времена
Деценијско понављање исте, оскудицом изворне грађе условљене, приче о српском средњем веку, довео је до „отупљења“ осећаја за реално и заједно с тим појаве неке врсте фатализма, уз убеђење да је тако и морало бити и никако друкче – ни боље ни горе. Потребан је немали напор да се из таквог предубеђења изађе, и појаве сагледају из неког другог угла.
Овом приликом ће бити поменуто неколико кључних остварења из првих 150 година постојања српске државе – од 1200 до 1350, односно од стицања светогорског манастира Хиландара до прогласа патријаршије и царства.
Пут бившег владара великог жупана Стефана Немање од момента повлачења са трона до смрти у свом манастиру Хиландару на Атосу данас изгледа само као једноставно савлађивање простора између ова два места. После напуштања власти, монах Симеон се повлачи у своју последњу задужбину, манастир Студеницу, где проводи око две и по године. За човека у осамдесетим годинама живота то није мали период. У том добу не могу се правити неки посебни планови, а крај може да дође врло лако.