Ако се погледа, списак имена браће великог жупана Стефана Немање (Тихомир, Мирослав, Страцимир), Немањиних синова (Вукан, Стефан, Растко), а потом и унука (Радослав, Владислав, Урош (?), Предислав), види се да у породици преовлађују словенска, народна имена. Појава двоструких имена календарских и народних код једне исте личности, везаних изразом „а зовом…“ је код Срба честа и индикативна. Судећи по стању у литератури ту се не може много урадии иако тематика није безначајна, пошто је саставни део живота кроз векове. Среће се само неколико општих истоветних елемената и даље од тога се не може продрети. У општој оскудици вести о ондашњем времену ову појаву двојних имена карактерише још већа оскудица тако да не постоји могућност да се направи неки искорак и повезивањем познатих елемената дође до неког конкретнијег закључка.
КАТЕНА
Планирану рубрику „Катена“ у доброј мери треба схватити и као „негатив“ српске историје. За протеклих осам векова српским просторима протутњало је много невоља, по суштини истих и само привидно у различитим (уни)формама. Стога је врло мало континуитета код низа појава. Обично оно што је некад изгледало добро, показало се као кобно.
Очекивања изнад могућности
Поводом расправа око серије о Немањићима може се рећи да је то природан ток ствари и да су се неспоразуми могли очекивати. Било би необично да се десило супротно. Оскудица изворне грађе не дозвољава да се прође путем са мање тешкоћа. Већина заинтересованих има недовољно јасну представу о томе и очекује нешто посебно и надљудско, али опет без одређеног става како би тако нешто стварно требало да изгледа. Затим, сваки појединац има своје виђење и самим тим и своје разлоге да буде незадовољан.
Пренос Симеона
Пренос моштију преподобног Симеона Немање из Свете Горе извршен је у бурном времену. „Актер“ тог чина, сам Сава, каже да је прошао гору и воду. На свој начин, у скоро истим невољама налази се и данашњи истраживач док се сналази у разликама између четири писца и пет списа, кад покушава да процени која је од понуђених слика ближа реалу.
Пада у очи истицање писама послатих из Свете Горе у земљу и обратно, као да је реч о неком епистолару, уз опширне наводе из њих. За ондашње прилике подразумева се да у тим условима између писама или беседа постоје разлике. „Стефан наводи само своје писмо, с којим се текст у Савином наводу баш и не слаже.“ (Д. Костић). Упадљив је редовни помен границе српске земље, где се среће са братом великим Жупаном Стефаном, владаром српске земље. Читав претходни век је прошао у борбама српских жупана са Византијом да се стекне „граница“ – уз остало, она је символ слободе и самосталности од Византије.