Већ одавно је примећено да у погледу времена и места прогласа Симеона Немање за светитеља постоји разлика између два старија биографа, браће монаха Саве и владара Стефана, и два млађа писца, Доментијана и Теодосија. По старијима то би се десило тек по преносу моштију из светогорског манастира Хиландара у земљу. Догађај се веже за прву прославу годишњице након што је Сава у пратњи светогорских монаха са очевим моштима стигао у земљу.
По млађим биографима то се десило у манастиру Хиландару током обележавања прве годишњице упокојења монаха Симеона. Такво изворно стање поделило је и нове ауторе. Као што се може очекивати, једни су за раније, а други за касније време. Постоје и „неутрални“, спремни да се приклоне „већини“. Заговорници прогласа Симеона за светитеља тек по преносу у земљу наступају самоуверено, ослоњени на формалистички приступ, произашао из Савиног и Стефановог ћутања о томе. Присталице тезе о чину обављеном у Хиландару су опрезнији, тиши, свесни тешкоћа у опредељењу. Први аргумент који им је доступан везан је са краткоћом списа Немањиних синова, што подразумева низ изостављених елемената из живота јунака.
Деценијско понављање исте, оскудицом изворне грађе условљене, приче о српском средњем веку, довео је до „отупљења“ осећаја за реално и заједно с тим појаве неке врсте фатализма, уз убеђење да је тако и морало бити и никако друкче – ни боље ни горе. Потребан је немали напор да се из таквог предубеђења изађе, и појаве сагледају из неког другог угла.