Средином 17. века на Светој Гори избио је спор између грчких и руских монаха око (не)правилности богослужбене праксе. Прва жртва тога спора био је српски монах Дамаскин због своје везаности за руске књиге. Изведен је на суд и после вређања и понижавања био је принуђен да своје руске књиге лично баци у ватру да сагоре. Ни то није било прогонитељима довољно. Оптужили су га код општег и заједничког душманина и иноверника те је доспео у турски затвор. То је само почетак ширих невоља које су задесиле целу руску земљу. „Ватра на којој су у Светој Гори изгореле Дамаскинове руске књиге била је само прва за коју знамо да је запаљена у расправама око крсног знамења. У неколико следећих деценија такве су се ломаче распламсале по Русији…“
КАТЕНА
Планирану рубрику „Катена“ у доброј мери треба схватити и као „негатив“ српске историје. За протеклих осам векова српским просторима протутњало је много невоља, по суштини истих и само привидно у различитим (уни)формама. Стога је врло мало континуитета код низа појава. Обично оно што је некад изгледало добро, показало се као кобно.
Доментијан и (не)поверење
У време највеће потребе за коришћењем Доментијановог текста о Светом Сави као плод истраживања кроз новије време искрсава нова, досад непостојећа дилема – однос фиктивног и реалног код овог биографа и тамо где се ради о наводно конкретним епизодама. До сада се томе није поклањала посебна пажња. Скоро све што се у његовом тексту налазило, примано је са великим поверењем.
Развила се дискусија о архимандритском достојанству јеромонаха Саве, житеља Карејске келије. О овом чину мало се зна и кроз хиљадугодишњу историју византијске државе. Не значи то звање много ни у животу Свете Горе. Треба се „вратити“ на ниво Савиног живота у Карејској келији где је судећи по тексту Карејског типика, који је он сам саставио, намеравао да тамо остане доживотно: „Кога ја поставим после своје смрти“.
Сатница
Експеримент Данило
I
И поред масе текстова посвећених личности архиепископа Данила II (1324-1337) потребно је истаћи да појачан опрез није сувишан. На првом месту то се односи на сусрете са Даниловим именом у различитим приликама. Да ли се они увек односе на исту личност? Зна се да је спектар монашких имена која се уобичајено срећу прилично скроман. Тако је кроз генерације и векове. Увек постоји могућ неспоразум. Кад се има на уму шта се све веже за личност Данила (хиландарски игуман и борац са Каталанима, два пута становник „у ћелији“ архиепископа (Јевстатија II и Саве III), бањски и хумски епископ, учесник низа мисија, сарадник при градњи храмова, писац житија у служби… реч је само о познатом и очуваном. Скоро све урађено за Даниловог живота у вези је са њим. Умесна је мисао, како то постиже само један човек, а потом – у чему се састоји рад свих осталих? На известан начин урадио је више од Саве.