Највећи заговорник крунисања Стефана Првовенчаног од папског легата 1217. године био је Иларион Руварац. Да се тиме бавио дуго говори и наслов његове обимне расправе „Одломак изнаписан пре 1891. расправе о главним моментима у животу Светог Саве“. Ипак, ни он није се могао одвојити од свог посла спокојно и са осећањем да је рад привео успешном и потпуном крају. У своју шему није могао да уклопи оно што се о тој тематици везује за 1220. годину. „И Стефан није слао г. 1220. поменутог свога епископа Методија у Рим, да моли папу за круну да га крунише илити венча за краљевство, јер је он тада и већ од године 1217. био и називао се венчани краљ (rex coronatus), већ је слао свога епископа папи да обнови свезу, завезану, заврзану са папом 1217.
Архиепископ Арсеније
Од српских архиепископа, по угледу одмах после оснивача и првог поглавара Саве долази његов изабраник и наследник. То се огледа по броју помена кроз старе српске споменике, по броју преписа службе, посвећених храмова. Кад је у питању деловање и стварање, Сави је најближи архиепископ Данило (1324/1327), али он нема ни приближно толики углед. Кад су у питању помени Данила, они се односе на његов рад, а мање на подвиг и духовност. Арсеније се доживљава као члан династичке куће Немањића и среће се тамо где би се очекивао помен архиепископа Саве II, синовца великог претходника и брата владајућег краља Уроша I. Међутим, у погледу поштовања, Сава II је потпуно потиснут и скоро „занемарљив“. Може се то наслутити по карактеру његовог житија у збирци Животи краљева и арсхиепископа српских, где је тај из несвакидашњих разлога сажет и вестима оскудан спис смештен међу обимна житија архиепископа Арсенија и Јоаникија.
Очекивања изнад могућности
Поводом расправа око серије о Немањићима може се рећи да је то природан ток ствари и да су се неспоразуми могли очекивати. Било би необично да се десило супротно. Оскудица изворне грађе не дозвољава да се прође путем са мање тешкоћа. Већина заинтересованих има недовољно јасну представу о томе и очекује нешто посебно и надљудско, али опет без одређеног става како би тако нешто стварно требало да изгледа. Затим, сваки појединац има своје виђење и самим тим и своје разлоге да буде незадовољан.
Континуитет израза
Кроз период од неколико деценија Свети Сава након уснућа (1236) добија два житија – од биографа Доментијана (1253), састављен по налогу краља Уроша I, а потом и од Теодосија (око 1300), писаног по налогу сабора. Однос ова два биографа код нас представља посебну област истраживања, где се све више примењује метод рада на списима синоптичког карактера као што се то ради у исагошком изучавању Новог завета. Тежина решавања односа Савиних биографа наговештена је већ у самом опширном наслову Теодосијевог списа, где се каже да је оно: „Сказано Доментијаном јеромонахом манастира званога Хиландар, а списано Теодосијем монахом истога манастира.“ На први поглед овај исказ делује врло једноставно, али се убрзо увиди да је и поред познавања текста оба књижевна дела тешко одгонетнути његово стварно значење. Разлог настанка млађег списа још увек не може поуздано да се утврди, али је очигледно да је он од читалаца кроз векове био широко прихваћен, што се може видети из броја сачуваних преписа, чиме превазилази укупан број преписа свих старих српских писаца заједно (биографа). У том погледу он је десетоструко присутнији код српских читалаца у поређењу са старијим Савиним биографом.
Уметност и занат
Приметно је колико се кроз литературу о Сави далеко већа пажња посвећује односу два Савина животописа – Доментијановом (1253) и Теодосијевом (око 1300) него о односу два Доментијанова списа настала у размаку од десет година – житију Симеона и житију Саве. И тамо где се такав осврт чини, ради се по уходаном методу, где се млађи спис скоро занемарује. О Савином житију се говори као о врхунском уметничком остварењу, док се млађи спис своди на ниво занатског производа. Редак пример поређења два списа истог писца и комплементарне проблематике. Користио је могућности „маневра“. Понаша се слободно у коришћењу раније исписаног и туђег и свог, а где му је воља проговори „стари Доментијан“ и ствара уз помоћ сопствене маште. Такав став има озбиљних разлога, али они нису такве природе да би млађи Доментијанов спис био толико потцењен. Постоји више начина којима се може разумети и правдати ова појава, и скоро ниједан по коме би се могло тражити или очекивати обрнуто. Да је дело у 1264. мање вредно од Савиног житија вероватно је могао бити свестан и сам биограф. Шта се од њега очекивало говори и поредак поруџбина. Житије Саве је наручено прво, што се објашњава значајем личности и чињеницом да је Симеон већ имао два списа написана од његових синова – Саве (1208) и Стефана (1216).