Експеримент Данило

I

И поред масе текстова посвећених личности архиепископа Данила II (1324-1337) потребно је истаћи да појачан опрез није сувишан. На првом месту то се односи на сусрете са Даниловим именом у различитим приликама. Да ли се они увек односе на исту личност? Зна се да је спектар монашких имена која се уобичајено срећу прилично скроман. Тако је кроз генерације и векове. Увек постоји могућ неспоразум. Кад се има на уму шта се све веже за личност Данила (хиландарски игуман и борац са Каталанима, два пута становник „у ћелији“ архиепископа (Јевстатија II и Саве III), бањски и хумски епископ, учесник низа мисија, сарадник при градњи храмова, писац житија у служби… реч је само о познатом и очуваном. Скоро све урађено за Даниловог живота у вези је са њим. Умесна је мисао, како то постиже само један човек, а потом – у чему се састоји рад свих осталих? На известан начин урадио је више од Саве.

Цео текст

Архиепископ Арсеније

– проблем изворних текстова –

О другом српском архиепископу – изабранику и наследнику Саве на трону поглавара Српске Цркве не зна се и не може се рећи много, иако на први поглед не изгледа тако. Њему је у зборнику Животи краљева и архиепископа српских посвећено сразмерно доста простора, па би се на основу тога очекивало и више података. Нажалост, није тако. Обимно житије је претежно реторског карактера, што значи да је ту присутан минимум вести конкретне природе.

Према житију, он из Срема долази у манастир Жичу као тадашње седиште архиепископије. Његова ревност у манастиру много подсећа на рад младог монаха Саве док је својевремено боравио у Светој Гори. И поред тога што има доста разлога да се одговарајући описи који се налазе у житију оцене и као „општа места“, у житијној литератури, кад се узму у обзир каснија догађања и касније опредељење самога Саве да му повери вођење Цркве, могуће сумње се губе.

Цео текст

Сава Немањић

– кроз призму „апофатике“ –

АПОФАТИКА (гр. Αποφασις – αποφατικος, оспоравање,
оповргавање, оповргнуто, негирање, негирано):
апофатичка или негативна теологија (via negativa)
јесте сазнање кроз негирање и напредовање,
што је својствено Богу Који остаје непознат
и необухватив по Својој трансцендентној суштини.

Редови који следе настају из очаја и немоћи услед оскудице вести. Представљају један од безбројних начина приступа питању посредством овог метода. Аналогија се може наћи у саобраћају, она је проста и једноставна. Један је утисак кад се током вожње гледа у правцу кретања, кад се иде у сусрет „новом“ које се приближава и увећава. Друкче је кад се гледа у правцу супротно од овога. Постепено се објекти удаљавају, смањују, губе…
Зна се да велики жупан српске земље Стефан Немања свом најмлађем сину Растку поверава на управу хумску земљу. Растко, господар Хума, гради „каријеру“ сличну оној коју имају његова старија браћа. Не одлази на Свету Гору, отац после повлачења са трона одлази у своју задужбину манастир Студеницу и ту окончава живот. „Остаје се“ без Хиландара, књижевних дела Саве, самосталности архиепископије… Без монаха Саве не би имао ко да се стара о очевом култу почев од настанка.

Цео текст

Брак епископа

– Теодосије као „илузија“ –

Познато је да 12. правило Трулског сабора (691) забрањује епископу да живи у браку. Пошто је до тада било више епископа који су породично живели, одлука није ушла одмах у примену без отпора. Не дешава се, као што се обично мисли, да доношење одредбе значи и њено усвајање. У овом случају отпор и непоштовање се провлаче кроз столећа – и то пуних пет векова – све до времена византијског цара Исака Анђела (1185-1195). Шта се око тога збивало говори епископ Никодим Милаш у свом тумачењу поменутог канона. „Кизички митрополит упозорио је на ово патријархе Цариграда, Антиохије и Јерусалима и цара Исака Анђела (1185-1195), истичући велику саблазан што од тога бива у народу, који гледа како епископи са својим женама живе, и у ничему се не разликују од најобичнијега грађанина и наводећи како се тим безобзирно вређају постојеће наредбе Цркве и руши углед саме јерархије. Услед ове појаве поменути цар, у договору са патријарсима Цариграда, Антиохије, Јерусалима, митрополитима кесаријским, ефеским, кизичким и многима другим изда 1187. г. нарочиту повељу којом наређује: „Жене хиротонисаних епископа одмах послати у женске манастире који су далеко од места боравка епископа и ту их пострићи за калуђерице те нека живе по калуђерском уставу, у ономе манастиру у коме се која од њих постриже. Неће ли добровољно да оне приме постриг, тада нека они, који су им били мужеви пре хиротоније буду лишени архијерејског престола и достојанства и на њихово место нека се изаберу други. Убудуће, пак, који буде имао пре хиротоније закониту жену, неће моћи бити хиротонисан иначе, него кад се они (муж и жена) претходно општим писменим сугласјем и договором разлуче и кад жена ступи у калуђерски живот.“

Цео текст

Годишњице

Према Димитрију Богдановићу у Србији је својевремено и благовремено обележено сто година од оснивања Српске Цркве: „двадесетих година 14. века, тачније око 1319. Српска Црква је дочекала своју прву стогодишњицу. Српска краљевина – ако се рачуна са круном из Рима свакако већ 1317, али у свом православном легитимитету што га је стекла на Жичком сабору 1220 – тек 1320. Може се размишљати о том, да су се те године хтеле обележити неком врстом „сводних“ подухвата. На плану духовне културе. Грачаница је подигнута и живописана око 1320. године, управо око те стогодишњице. Никодимов типик (1318/19) пада тачно на стогодишњицу самосталности српске архиепископије.“ Зна се да су то године највеће градитељске грознице током обнове храмова у време краља Милутина (1282-1321). Нема показатеља по коме би се могло закључити да се током убрзаног рада на завршавању храмова водило рачуна како се тих месеци навршава сто година од Светог Саве.

Након Косовске битке земља улази у стање нередовног живота и ратовања разних врста – упади моћних и својевољних Турака или одлазак на далека бојишта као испуњење вазалних обавеза… У тим условима нема могућности озбиљнијег посла, неког планирања а још мање неког славља. Ипак, освећење задужбине деспота Стефана (1389-1427) манастира Манасије која је грађена око дванаест година што с обзиром на опште прилике у земљи не треба схватати као дуг период градње – ништа сликовитије не одражава неизвесну будућност српске земље тада. Тачно сто година раније, током једне деценије настало је на десетине храмова (у време градитељске грознице краља Милутина (1282-1321), а сада се само један гради дуже од деценије. „Поче зидати обитељ ову у години 6915 (1407)… и призва патриарх. Тад беше Кирил, са целим сабором српских првосвештеника… на обновљење храма. У дане свете Педесетнице када Дух Свети огњеним језицима сиђе на свете ученике Слова и Бога…“ Према летопису „В лето 6926 (1418) саздана бист Ресава“.

Цео текст