Сведоци епохе

– Градац, Морача, Давидовица –

Непроцењива је заслуга потврде архиепископа Никодима (1317-1324) уз повељу за манастир Бањску, задужбину краља Милутина. Ту се налази један од ретких пописа епископа из свог времена и уједно једини попис манастира и њихових настојатеља, међу којима је и манастир Градац, задужбина краља Уроша и његове супруге краљице Јелене. У повељи су поменути сви игумани са подручја целе земље: студенички Теодор, милешевски Гаврило, сопоћански Атанасије, бањски Сава, градачки Исаија, моравског Граца Јефрем, рашки Евстратије, кончулски Евстатије, модрички Вартоломеј, хтетовски Теодор, гостиварски Данило, ораховачки Гаврило, старонагорички Венијамин, скопски Никодим. Положај игумана манастира Граца на поменутом списку је особит.

Цео текст

Брак епископа

– Теодосије као „илузија“ –

Познато је да 12. правило Трулског сабора (691) забрањује епископу да живи у браку. Пошто је до тада било више епископа који су породично живели, одлука није ушла одмах у примену без отпора. Не дешава се, као што се обично мисли, да доношење одредбе значи и њено усвајање. У овом случају отпор и непоштовање се провлаче кроз столећа – и то пуних пет векова – све до времена византијског цара Исака Анђела (1185-1195). Шта се око тога збивало говори епископ Никодим Милаш у свом тумачењу поменутог канона. „Кизички митрополит упозорио је на ово патријархе Цариграда, Антиохије и Јерусалима и цара Исака Анђела (1185-1195), истичући велику саблазан што од тога бива у народу, који гледа како епископи са својим женама живе, и у ничему се не разликују од најобичнијега грађанина и наводећи како се тим безобзирно вређају постојеће наредбе Цркве и руши углед саме јерархије. Услед ове појаве поменути цар, у договору са патријарсима Цариграда, Антиохије, Јерусалима, митрополитима кесаријским, ефеским, кизичким и многима другим изда 1187. г. нарочиту повељу којом наређује: „Жене хиротонисаних епископа одмах послати у женске манастире који су далеко од места боравка епископа и ту их пострићи за калуђерице те нека живе по калуђерском уставу, у ономе манастиру у коме се која од њих постриже. Неће ли добровољно да оне приме постриг, тада нека они, који су им били мужеви пре хиротоније буду лишени архијерејског престола и достојанства и на њихово место нека се изаберу други. Убудуће, пак, који буде имао пре хиротоније закониту жену, неће моћи бити хиротонисан иначе, него кад се они (муж и жена) претходно општим писменим сугласјем и договором разлуче и кад жена ступи у калуђерски живот.“

Цео текст

Нездраво стање балканских круна

– уводно разматрање –

„Проучавање чина крунисања владара
веома је сложено. Оно је с разлогом
названо страхом и трепетом за историчаре…
Тражи се не само дубина знања, него и многостраност,
које не могу довести ни до каквог успеха
без врло опрезне критичности.“ (М. Радојчић)

Година 2017. не затиче домаћу науку у јединственом ставу према крунисању Стефана Првовенчаног у оној мери као што је то било пре сто година, кад је доминирало мишљење Илариона Руварца да је постојало само крунисање из 1217. Недоумице поменутог аутора око улоге и значаја епископа Методија 1220. године, које ни он и поред своје жеље није могао да одбаци у потпуности, нису кроз протекло столеће привлачиле пажњу.
Тешко је одредити став Руварца који се пита: „Може ли се веровати светогорцу том Доментијану кад прича да је сам Свети Сава слао свог епископа Методија у Рим…“ и пуно поверење поклања Латину о коме не мисли добро: „Г. Рачки назива повест Томину о солинској цркви хрватски извор, а ја не знам по чему је то „хрватски извор“, кад Тома архиђакон сплитски, није био и није се држао за Хрвата већ за Латина или Латинина; и Тома је мрзио Хрвате као што само може високоумни Латин мрзити словенско племе, њему је „Sclavigena” мрзак био у души.“

Цео текст

Михаило Маџаревић – царство бирократије

Трећег децембра 1914. био је потпоручник Михаило Маџаревић међу онима који су се видно истакли. Маја 12. и 10. јуна 1915. прави подвиге са својом групом по преласку Саве. Писац Дневника 5. пука Маџаревићеве матичне монаде не штеди лепе речи за њега. Успут додаје да је Маџаревић још два пута прелазио Саву, али још увек је само потпоручник. „11. септембра (1916) обишао је положај и војнике нашега пука Њ. В. Престолонаследник Александар. Овом приликом изволео је унапредити у чин капетана II класе поручника Михаила Маџаревића за његово храбро држање приликом насилног извиђања 2. септембра.“ У дневнику је описан поменути подвиг: „пројуривши кроз непријатељски стражарски низ, упао је у средину непријатељског распореда и бомбама приморао 4 непријатељска војника на предају, на челу вода ишао је у извиђање, а на зачељу вода – последњи вратио се на наш положај.“

Дневник бележи и подвиг од 19. априла: „Вођа патроле био је капетан Михаило Маџаревић. Задатак је успешно извршен. Непријатељско одељење је уништено…“

Није ретка појава да се подаци матичне јединице и оних са вишег нивоа не слажу. Тако су издавачи током припреме докумената за штампу често у прилици да „пресуђују“ ко је тачнији, што не значи да су се увек определили за праву верзију.

Цео текст