Тезе (2)

Цело 24. поглавље Доментијановог житија Светога Саве посвећено је поређењу „боговидца Мојсија и богоносца Саве“. Поред несумњивог књижевног дара који Доментијан има, на руку му иде и општи полет српске државе који добро познаје. Лако је тад бити распеван и говорити о надмоћи Саве, што 150 година касније не полази за руком Константину Филозофу који се дотиче исте теме, али у поднебљу општег опадања и незаустављивог пута у ропство није могуће говорити друкче него суморним тоном. Док покушава да узвелича Саву, плете венац похвала од којих неке имају антологијску вредност. Нису и не могу све међу њима да буду подједнако добре, а читаоцу остаје да зажали што није тако. Кад се посредством Доментијанових речи вине високо, зажели да тамо и остане. Тек ту се Доментијан осећа као писац-уметник, што му је и била намера, а не хроник. Летимичним погледом се примети да песник (овде је он то пре и више него прозни писац) Доментијан усваја другачији систем вредности на који истраживачи, међу којима предњаче историчари, у трагању за чињеницама и не обраћају пажњу. Од свих Савиних постигнућа писац као прави богослов на прво место ставља Савин успех да свој народ просвети привођењем и задржавањем у правој вери. По њему, од јереси нема веће опасности и погубнијег противника. Отуда свесно ту мисао понавља више пута разним поводима и начинима. Не размишља о могућој „сувишности“. Од Доментијановог времена прошло је осам векова, а његов израз „молитвом пробивши небеса…“ (поводом чуда у мисији код угарског краља) звучи као јуче изговорен и спада међу оно што се само једном може чути.

Цео текст

Тезе

Због добро познате оскудице извора бављење средњим веком код Срба је врло тешко, доследније речено – скоро немогуће. Ко познаје стварно стање пре би имао више разлога да „одступи“ и напусти даље бављење него што би наишао на неки трачак оптимизма, који би га подстакао да настави даље.

Познато је углавном само оно што је сачувано. Успутне вести о постојању нечега што није сачувано су изузеци. Кад се помисли на минимум обавезно постојећег без чега заједница не може да опстане и то упореди са оним што је код Срба сачувано, истраживач пада у очај. Стално се прича креће око оно мало познатих факата и споменика и отуда неизбежно убеђење да је то једино постојеће и као такво уједно и „главно“. Кад се помисли колике су „празнине“ између оно мало познатих елемената – да познато није ни једино а још мање главно, јавља се очај. Затим, тешко је пробити и психолошку баријеру да је први помен уједно и почетак неке појаве… Следи област онога што би се оценило као консенз. Неке тврдње су путем прећутног слагања аутора толико дубоко ухватиле корена да личе на факта, а таквих је много више него стварних фактографски непобитних тврдњи. Повођење за неком погрешном тврдњом само по себи не би било страшно да она није „зрачећег“ карактера, то јест да не утиче на процену „околних“ појава.

Цео текст