Живорад Јанковић

Оба Доментијанова списа, и житије Светога Саве (1253) и житије Симеона (1264) одликује то што имају своје „поговоре“, где су садржани основни подаци о времену и околностима настанка списа – оба по наруџбини краља Уроша I (1243-1273; 1276). Није потребна особина вештина и напор да се примети стилска разлика између излагања житија и потоњег поговора. Та два дела биографије као да не потичу од исте особе. Основни спис се одликује „флуид“ причом где је писац колико на земљи, толико „плови“ на облацима. Казивање о конкретном се прекида његовим размишљањима и настојањима да изнађе и поброји библијске паралеле. И „јунак“ приче у истој мери као и будући читалац се осећају „напуштеним“, принуђени на чекање док се писац не врати са својих мисаоних „излета“. То је био главни разлог да околина није била задовољна Доментијановим списом о Светом Сави, па је излаз потражен у проналаску новог биографа на чије дело се може различито гледати. Постоји низ приговора који се могу упутити млађем биографу разним поводима. То, изгледа, околина као да не примећује, већ се у потпуности определила за млађег о чему довољно говори и бројчани однос сачуваних преписа, који се креће у сразмери 1:10. Исти такав однос може се приметити и кад се ради о „просеку“ угледа свих осталих писаца.

Кад је реч о излагању поговора, слика је сасвим друга. Текст као да не потиче из 1250-их година, већ је ближи начину озбиљног писања 19. века. Излагање је сажето, без ичега сувишног. То се може рећи и за поговор из 1253 и 1264. године – као времена састављања синовљевог и очевог житија…

– текст не потиче ни од Саве ни од Теодосија –

У своје време Вук Караџић у настојању да утеши срдитог кнеза, незадовољног својом сликом у песми, поручује да не придаје велики значај песми где је „удешено и намештено“. Праву слику улоге кнеза рећи ће историја. Овај став проницљивог Вука може се често поменути и послужити као „фотонегатив“ при разматрању ове тематике. Оно што Вук каже за песму може се применити на уметност у целини. Стога се у теорији сматра за природно рећи „уметност није истинита“.

Велики део свог излагања о установљењу нове Српске архиепископије биограф Доментијан је посветио Савиној беседи изговореној у манастиру Жичи као седишту нове архиепископије на сабору одржаном након посвећења свих епископа. Нема начина да се утврди које године се то десило, пошто се поуздано не зна ни када је сам Сава посвећен у Никеји. Једини сигуран податак за те догађаје јесте протесно писмо охридског архиепископа Димитрија Хоматијана из маја месеца 1220. године. Утисак је да је тада организација нове архиепископије већ извршена. Стога се обично хиротонија Саве везује за 1219, али се допушта да је то могло бити и 1218. године. Исто тако, и Жички сабор могао је бити одржан већ поменуте 1220. као и 1221, па и 1222. године. Оскудни извори не дају могућност да се прати ритам рада и обављања послова везаних за ове догађаје.

Од средине 70-их година 19. века почело је обележавање јубиларних 800 година везаних за различите моменте из Савиног живота. Већ се приближава и годишњица (1619) највећег Савиног успеха – стицање самосталне Цркве – које се због начина описа код биографа не доживљава ни као значајно ни као тешко. И сам догађај и његов приказ код биографа су особити из више разлога. Стицање АК је и у редовним условима особена појава која се ретко збива. Не постоје прописи по којима би се то решавало, а због незнатног броја примера ни аналогија није од помоћи. У Савином случају основну тешкоћу чине прилике у којима се налази цео православни свет после великох успеха Латина кроз освајање Византије, кад цар и патријарх уточиште налазе ван Цариграда. Тада је и Света Гора под влашћу Латина. Савиним одласком цару Теодору Ласкару успоставља се прва веза овог монашког средишта и цара као легалног господара Свете Горе. Отуда није случајно што биограф сређивање манастирских послова по „богоразумном савету“ ставља у исту раван са стицањем самосталне Српске архиепископије. Доментијан то показује као нешто текуће, што се збива као да су прилике редовне, док је стварност била далеко од тога.

Оскудица извора везаних за овај период је таква и толика да не допушта да се ни путем маште оживи оно време кад је било обиље свега па и изворне грађе о Савином раду. Упућени само на сачуване изворе, аутори живе под неотклоњивим утиском да је увек тако било.

Пећки патријарх Пајсеј (1614-1647) је на више начина потпуно изузетна особа међу свим поглаварима Српске Цркве у време ропства, без правог претходника као и без правог следбеника. С обзиром на услове живота и обим рада он је такав да је најближи Светом Сави. Гледано из данашњег времена, он живи пре 400 година и тако се налази тачно на средини периода од осам векова који нас дели од времена Саве. Са друге стране, његово време се може означити као средишње време вековног српског робовања. Нема ниједне погодности која би помогла и олакшала онолику његову везаност за књигу. Ма којим путем да стиче знање он је више самоук него „школован“, и ма како да је оспособљен време не иде на руку његовом страственом старању о књизи, особини којом се одликују књигољупци свих времена. Поред осталог, остаје забележен и као поглавар који је рашчинио највећи број епископа у целој историји Српске Цркве. Уз то, узима се да је на трону поглавара био 33 године што својим дугим животом спаја два века тако да је био савременик спаљивања моштију Светог Саве, о чему оставља своју вест. Савременик овог догађаја и претходник на трону патријарх Јован Кантул мученички страда у Константинопољу. „А његов гроб би у царствујућем Константину граду близу Јени-капије“. Вештином речи скрива се реалност – поменута Јени-капија је позната као место погубљења. О стварном гробу не може бити говора.