Сава Немањић

– кроз призму „апофатике“ –

АПОФАТИКА (гр. Αποφασις – αποφατικος, оспоравање,
оповргавање, оповргнуто, негирање, негирано):
апофатичка или негативна теологија (via negativa)
јесте сазнање кроз негирање и напредовање,
што је својствено Богу Који остаје непознат
и необухватив по Својој трансцендентној суштини.

Редови који следе настају из очаја и немоћи услед оскудице вести. Представљају један од безбројних начина приступа питању посредством овог метода. Аналогија се може наћи у саобраћају, она је проста и једноставна. Један је утисак кад се током вожње гледа у правцу кретања, кад се иде у сусрет „новом“ које се приближава и увећава. Друкче је кад се гледа у правцу супротно од овога. Постепено се објекти удаљавају, смањују, губе…
Зна се да велики жупан српске земље Стефан Немања свом најмлађем сину Растку поверава на управу хумску земљу. Растко, господар Хума, гради „каријеру“ сличну оној коју имају његова старија браћа. Не одлази на Свету Гору, отац после повлачења са трона одлази у своју задужбину манастир Студеницу и ту окончава живот. „Остаје се“ без Хиландара, књижевних дела Саве, самосталности архиепископије… Без монаха Саве не би имао ко да се стара о очевом култу почев од настанка.

Цео текст

Годишњице

Према Димитрију Богдановићу у Србији је својевремено и благовремено обележено сто година од оснивања Српске Цркве: „двадесетих година 14. века, тачније око 1319. Српска Црква је дочекала своју прву стогодишњицу. Српска краљевина – ако се рачуна са круном из Рима свакако већ 1317, али у свом православном легитимитету што га је стекла на Жичком сабору 1220 – тек 1320. Може се размишљати о том, да су се те године хтеле обележити неком врстом „сводних“ подухвата. На плану духовне културе. Грачаница је подигнута и живописана око 1320. године, управо око те стогодишњице. Никодимов типик (1318/19) пада тачно на стогодишњицу самосталности српске архиепископије.“ Зна се да су то године највеће градитељске грознице током обнове храмова у време краља Милутина (1282-1321). Нема показатеља по коме би се могло закључити да се током убрзаног рада на завршавању храмова водило рачуна како се тих месеци навршава сто година од Светог Саве.

Након Косовске битке земља улази у стање нередовног живота и ратовања разних врста – упади моћних и својевољних Турака или одлазак на далека бојишта као испуњење вазалних обавеза… У тим условима нема могућности озбиљнијег посла, неког планирања а још мање неког славља. Ипак, освећење задужбине деспота Стефана (1389-1427) манастира Манасије која је грађена око дванаест година што с обзиром на опште прилике у земљи не треба схватати као дуг период градње – ништа сликовитије не одражава неизвесну будућност српске земље тада. Тачно сто година раније, током једне деценије настало је на десетине храмова (у време градитељске грознице краља Милутина (1282-1321), а сада се само један гради дуже од деценије. „Поче зидати обитељ ову у години 6915 (1407)… и призва патриарх. Тад беше Кирил, са целим сабором српских првосвештеника… на обновљење храма. У дане свете Педесетнице када Дух Свети огњеним језицима сиђе на свете ученике Слова и Бога…“ Према летопису „В лето 6926 (1418) саздана бист Ресава“.

Цео текст

Стрез

Из своје земље избегли Стрез тражи и добија уточиште код српског владара великог жупана Стефана. Кад се осамосталио и ојачао све је „заборавио“ и био је спреман да ратује са својим дојучерашњим добротвором. Осећајући колика опасност му прети са те стране, Стефан безуспешно покушава да се споразуме са Стрезом. Кад не успева, шаље Саву да и он покуша убеђивањем да га одврати од намере. Ни са те стране није се могло деловати на надменог силника…

Особеност овог тешког момента за Србе чини то што су по природи три непомирљива елемента и дојучерашњи жестоки међусобни противници – Грци, Бугари, Латини – нашли заједнички језик и интерес да ударе на Србе. Стрез се нашао у таквом савезу против Срба и управо његова нагла смрт донела је распад коалиције. Да није тако, не би сви тадашњи српски писци посветили томе толико пажње. Сава о томе не говори. Своју повест је довео до преноса моштију у земљу. Не би било умесно да као скромни монах говори о својој толико значајној улози.

Цео текст

„Заборављени“ Сава

Савино дело се у великој мери веже за градњу. „Колико је сила могућа подигох свети манастир (ограду), дом Пресвете Владичице наше Богородице…“

„Као и остали млади народи Запада, Срби се навикавају на градски живот у манастирским заједницама. Манастири се подижу као урбанистичке целине и схватају се као град. Пре Другог светског рата сељаци око Студенице говорили су да иду „у град“ – не у манастир. Тај назив историјски је тачан. Манастир је често у средњем веку схватан као град и подизан је као идеални град.“ (С. Радојчић).

У житију Саве од старијег биографа Доментијана постоји поглавље где писац пореди Саву и Мојсија. Јасно је да је ту Сава као особа из Новог Завета у предности у односу на било које лице из Старог Завета које је далеко од благодатног света црквеног живота. У набрајању разлика између ова два лика једна говори и о односу на државни новац: „Онај велики боговидац изведе израиљћане из Египта са златом и сребром египатским, а овај преосвећени злато и сребро, колико доби у земљи отачаства свога, све пренесе у туђу земљу, пређе истоке и западе сејући своје по заповести оца небескога.“

Наследник великог жупана Стефана Немање на владарском престолу, средњи син Стефан, у житију свог оца набраја места и храмове ван земље којима је Немања слао своје прилоге: „Почев од велике Цркве Господње у Јерусалиму, и Светога Јована Претече и у Риму цркви светих и свеславних врховних апостола Петра и Павла и светога Теодосија у пустињу светога архијереја и светитеља Николаја и чудотворца у Великом Бару и преславне и увек деве Богородице у Евергетиди у Константинову граду…“ Значајно је да се тај списак не разликује много од оног који се налази код архиепископа Данила у његовом житију краља Милутина, насталом сто година касније, кад је српска држава далеко моћнија у сваком погледу.

Цео текст

Синоптика

„Ако се три прва канонска Еванђеља упореде једно с другим, примећује се њихово међусобно слагање, али и значајне разлике. С обзиром на то чињенично стање, наука се бави питањем узрока ових слагања и разлика и то се назива синоптичким питањем… Писци синоптичких Еванђеља нису имали намеру да напишу историјско дело о Исусу Христу, већ пре да писмено изложе и утврде прахришћанску катихезу, што не умањује значај синоптичкиг Еванђеља као поузданих сведочанстава о Месијином животу и раду… Сигурно је да је наше Еванђеље по Матеју преписивано са грчких текстова. То није обичан превод Матејева арамејска оригинала, већ резултат обрађивања оригинала, могло је бити и више обрађивача, али се текст у суштини слаже са аутографом… Скоро опште се усваја могућност да је приликом редакције Матејевог канонског Еванђеља имало учешће и Марково Еванђеље, па је само у том смислу прво канонско Еванђеље млађе од другог.“ (Е. Чарнић)

При коришћењу два византијска хроничара с краја дванаестог века, Јована Кинама и Никите Хонијата, стиче се утисак да се и на њих може применити много од онога што се говори о синоптичарима Новог Завета: „Оба писца (Кинам и Хонијат) пишу о неким истим догађајима, али не на исти начин“. Кинам је подробнији и прецизнији. Хонијат допуњује некад неку представу коју даје Кинам. Дешава се слично као и у причи о Теодосију. Ко је ту ближи синоптичком питању, Теодосије или Хонијат? Разлика је само у томе што се код Теодосија зна да прати и ту онда нема дилеме, док је на ширем плану односа византијских хроника теже утврдити ко и где сажима, односно проширује. Не иде се даље од констатације разлика, без могућности провере и поверења.

Цео текст