Пажљивим читањем Савиних житија од Доментијана и Теодосија, намеће се утисак да у Светој Гори „нешто“ недостаје. То „нешто“ чини део духовног живота православног верника и односи се на свете мошти.
По доласку у Свету Гору, монах Симеон настањује се у манастиру Ватопеду. Након извесног времена, пошто се одморио, старац жели да обиђе светиње Атоса. Бележи се посета Протату, манастиру Ивирону и Великој Лаври светог Атанасија Атонског. У сва три случаја поклања се чудотворним иконама Пресвете Богородице, светињама са великим угледом и опште познатим.
У средишту Свете Горе, Кареји „усрдну молитву сатворише ка Пресветој и Пречистој чудотворки Богородици која од раније велика чудеса показује и цара Михаила здравим учини; од кога и света црква саграђена би… и уписаниани бише у поменутој цркви, до свршетка века са првим ктитором царем Михаилом – другим ктитоима названи бише – а и данас се једнако помињу са првим ктитором.“