Очекивања изнад могућности

Поводом расправа око серије о Немањићима може се рећи да је то природан ток ствари и да су се неспоразуми могли очекивати. Било би необично да се десило супротно. Оскудица изворне грађе не дозвољава да се прође путем са мање тешкоћа. Већина заинтересованих има недовољно јасну представу о томе и очекује нешто посебно и надљудско, али опет без одређеног става како би тако нешто стварно требало да изгледа. Затим, сваки појединац има своје виђење и самим тим и своје разлоге да буде незадовољан.

Цео текст

Милић од Мачве

Својим вишеструким делом Милић од Мачве даје повода и могућности да се обрађује са више страна и од стране више струка. Говорио је кад су сви ћутали, иако су многи мислили као и он. Чак и они који су га нападали били су наивни и пре за жаљење. „Врху“ је одговарао стваралац таквог дара, снаге и истрајности. Није им могао много нашкодити, а они се показују као „толерантни“.

Цео текст

Архиепископ Арсеније

– проблем изворних текстова –

О другом српском архиепископу – изабранику и наследнику Саве на трону поглавара Српске Цркве не зна се и не може се рећи много, иако на први поглед не изгледа тако. Њему је у зборнику Животи краљева и архиепископа српских посвећено сразмерно доста простора, па би се на основу тога очекивало и више података. Нажалост, није тако. Обимно житије је претежно реторског карактера, што значи да је ту присутан минимум вести конкретне природе.

Према житију, он из Срема долази у манастир Жичу као тадашње седиште архиепископије. Његова ревност у манастиру много подсећа на рад младог монаха Саве док је својевремено боравио у Светој Гори. И поред тога што има доста разлога да се одговарајући описи који се налазе у житију оцене и као „општа места“, у житијној литератури, кад се узму у обзир каснија догађања и касније опредељење самога Саве да му повери вођење Цркве, могуће сумње се губе.

Цео текст

Арсеније Стојковић

– „имагинарни“ Арсеније V –

Животни путеви будимског епископа Арсенија Стојковића (1853-1892) и карловачког патријарха Прокопија Ивачковића (1874-1879; 1881) се укрштају и оба су скоро подједнако загонетни. Није јасно како и зашто је један постављен за патријарха, а други није? Оба су на свој начин јединствени. Прокопије је у вези са целом причом о тадашњем понашању Румуна, који су опстали у православљу користећи се привилегијама и жртвама српских граничара. Средином 19. века показали су се крајње незахвални и све оно време заједничког живота у Карловачкој митрополији оцењено је од стране Румуна као ропство под Србима. Успех Румуна да постигну скоро све што су желели најмање лежи у оправданости њихових захтева или вештом вођењу судских процеса, већ у директној подршци Беча који отвореним радом иде на то да што тежи ударац зада Карловачкој митрополији. Срби су свесни тога: „Нама је било много стало до тога да се пријатељски изравнамо, јер смо унапред држали да би Пештански суд био наклоњен више Румунима него Србима.“

Цео текст