Архиепископ Арсеније

– проблем изворних текстова –

О другом српском архиепископу – изабранику и наследнику Саве на трону поглавара Српске Цркве не зна се и не може се рећи много, иако на први поглед не изгледа тако. Њему је у зборнику Животи краљева и архиепископа српских посвећено сразмерно доста простора, па би се на основу тога очекивало и више података. Нажалост, није тако. Обимно житије је претежно реторског карактера, што значи да је ту присутан минимум вести конкретне природе.

Према житију, он из Срема долази у манастир Жичу као тадашње седиште архиепископије. Његова ревност у манастиру много подсећа на рад младог монаха Саве док је својевремено боравио у Светој Гори. И поред тога што има доста разлога да се одговарајући описи који се налазе у житију оцене и као „општа места“, у житијној литератури, кад се узму у обзир каснија догађања и касније опредељење самога Саве да му повери вођење Цркве, могуће сумње се губе.

Цео текст

Арсеније Стојковић

– „имагинарни“ Арсеније V –

Животни путеви будимског епископа Арсенија Стојковића (1853-1892) и карловачког патријарха Прокопија Ивачковића (1874-1879; 1881) се укрштају и оба су скоро подједнако загонетни. Није јасно како и зашто је један постављен за патријарха, а други није? Оба су на свој начин јединствени. Прокопије је у вези са целом причом о тадашњем понашању Румуна, који су опстали у православљу користећи се привилегијама и жртвама српских граничара. Средином 19. века показали су се крајње незахвални и све оно време заједничког живота у Карловачкој митрополији оцењено је од стране Румуна као ропство под Србима. Успех Румуна да постигну скоро све што су желели најмање лежи у оправданости њихових захтева или вештом вођењу судских процеса, већ у директној подршци Беча који отвореним радом иде на то да што тежи ударац зада Карловачкој митрополији. Срби су свесни тога: „Нама је било много стало до тога да се пријатељски изравнамо, јер смо унапред држали да би Пештански суд био наклоњен више Румунима него Србима.“

Цео текст

Из Библиотеке

Богољуб Ћирковић је био подједнако моћан и покварен човек. Склон крађи и подметању сваке врсте. Све своје сараднике проглашавао је лоповима и шизофреним.

У раду је имао више „сарадника“ (комесара). Највише невоље је било са Градимиром Станићем, Слободаном Милеуснићем, Слободаном Ковачевићем – Тозом, Зораном Николићем…

Током 1992. године Б. Ћирковић је са „комесарем“ С. Милеуснићем на име реновирања Музеја поделио тадашњих сто просечних плата. Када се то обелоданило на сцену ступа „дежурни санитарац“ (стрводер) „митрополит“ Радовић Ристо.

Нажалост, то није једини случај да се „митрополит“ Ристо јавља као спонзор криминала везаног за библиотеку.

Цео текст

Грачаница у народној песми

При бављењу народном поезијом истраживач ће више пута доспети у стање малодушности и сетиће се речи И. Руварца: „Нека испитује и истражује и изјашњује и пише о народним песмама… код год хоће, ја се с тим предметом већ више бавити не могу.“

Током стварања српског народног епа појављује се више повода за набрајање познатих црквених споменика насталих током старе српске државе. Неиспитиви су путеви песничке имагинације која се у свом трагању за мотивима зауставља на некој теми и прихватају се њене обраде. Тако је и у редовним приликама. Шта се може говорити о понашању у тами вековног ропства кад је све друкче и то само у једном правцу према тешком и немогућем.

Цео текст