Настанак Милешеве

„Владислав је вероватно као управник једне области на Лиму, негде око 1225. године саздао манастир Милешеву, чија је црква као и Жича, посвећена Христовом Вазнесењу… На Милешеви је веома уочљиво да мањи мајстори нису били вични раду на новом типу таквог храма; план цркве је доста неправилан с необјашњивим сужавањем према западној страни, а повезаност између апсиде и потпуполног простора сасвим је произвољна.“

Понуђена дефиниција око градње носи велике тешкоће. Оне се своде на два момента која се односе у првом реду на узраст ктитора као другорођеног сина малих могућности у сваком погледу, за кога се тад није могло знати да ће икад, а не само ускоро, постати владар, а потом и на „тесноћу“ времена у којем би храм требало да настане уколико је његова градња почела по ступању Владислава на владарски престо.

Поменути приговори стварно имају тежину и немогуће их је отклонити. Из тих разлога изучавање тапка у месту и своди се углавном на изношење мање или више прихватљивих теза којима недостаје снага убедљивости. То не значи да треба одустати од трагања. До сада се редовно кретало од поставке да је реч о „целовитом“ послу – градњи и одмах потом осликавању милешевског храма.

Цео текст

Осам векова Милешеве

Од свих владарских задужбина: Mанастира Студенице (великог жупана Стефана Немање), Милешеве (краља Владислава), Бањске (краља Милутина), Дечана (краља Стефана Дечанског), Арханђела (цара Душана) ― најтеже је говорити о почецима Mанастира Милешеве. То је зато што је, са једне стране, ту најмање поузданих вести, а са друге, највише спорног, почев од личности ктитора па до времена градње.
У том погледу, карактеристичан је пример „Гласника скопског научног друштва“ (том XV-XVI из 1936. године) где се у оквиру исте свеске налази став о краљу Владиславу као милешевском ктитору, али истовремено и прилог где се износе озбиљни разлози против дотад владајуће представе о настанку Милешеве. Ту Радослав Грујић заступа раније гледиште, и поред тога што зна шта у даљем делу књиге говори Ђурђе Бошковић, на чији текст упућује: „У најновије доба, господин Ђ. Бошковић подржава претпоставку да је (Милешева) не само саграђена, него и живописана била још за време краља Стефана Првовенчаног“ (овде стр. 394). Њему то не смета да остане веран старом гледишту, по коме је градња овог Mанастира почела 1234. године: „Према свему томе, врло је вероватно да је грађење цркве Светога Спаса у Милешеви отпочело 1234.г. у време одласка Светог Саве на његово друго путовање по Светој земљи, а завршено негде после његове смрти, по свој прилици кратко време пре преноса његових моштију из Бугарске у Србију.“ Ово је можда јединствен пример толике отворености научника, по чему је Грујић био и иначе познат. НОВА ГЛЕДИШТА Ђурђе Бошковић у свом критички интонираном приказу књиге С. Радојчића о портретима српских владара у средњем веку у толикој мери, која није уобичајена код нас, замера аутору што не исцрпљује све податке који му стоје на располагању, при датовању појединих фресака.

Цео текст

Осам векова Милешеве (Околности настанка)

Да би се трновски владар одобровољио и краљу Владиславу дао пристанак за пренос Савиних моштију, било је потребно деловање „одозго“, што се и десило путем сновиђења. „И те ноћи цар виде страшно виђење због Преосвећенога, неки страшни лик, где му са великом претњом заповеди да даде Преосвећенога ономе који моли да иде у своје отачаство, као што је и раније источни цар Ласкар примио извешће о постављењу Преосвећенога…
Цар је био веома трепетан због страшног виђења.“ Много ово подсећа на сцену са Пилатом из Јеванђеља: „А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега.“ (Матеј 27,19) Даље Савин биограф прати поворку: „Владислав краљ брзо достиже Светога, у ношењу, и као некада Давид пред кивотом радоваше се, излазећи и предводећи његове свете мошти… Оваквим благопохвалним речима Богу весељаше се и уз песме и псалме ношаше Светога са епископима и благороднима.“ По Доментијану пренос Саве се тако представља као да се иде за манастир Студеницу, а онда „нагло“ стиже у Милешеву: „У своје отачаство, као велики дар рукама подржаван и престо великога цара и покојиште Светога Духа, ношено од деце Преосвећенога иде ка великом чудотворцу и чедољупцу часном оцу Симеону, новом миротворцу и његовој часној речи да заједно оба топли молитвеници заступају своје отачаство.“ У каснијем објављивању Саве као Светога, у манастиру Милешеви нема ничег особитог. Опис његовог биографа сличан је ономе што се чешће среће по житијима српских светитеља.

Цео текст