Велики Вожд

Интересовање за водећу личност обновљене српске државе, која, нажалост, траје кратко, само од 1804. до 1813. године, почиње већ са првим данима отпора и траје непрекидно до данас. Судбоносна 1813. спречава да се личност вође, тада у борби настале и сталним ратовањем брањене српске државе, сагледа у потпуности. Кога занима бивша лепотица или посрнули трговац који је некад био међу водећим? Интелект, по својој инерцији, жели да поредак који постоји данас „прошири“ и на „јуче“. Тиме се ослобађа напора око бављења променама и бројним узроцима који до њих доводе.

Мученичка смрт у Радовањском лугу (1817.) прибавила је Црном Ђорђу накнадне симпатије. Оно што је Србија имала до 1813. није постигла у потпуности ни седам деценија касније. О Црном Ђорђу пре 1804. године мало се знало и онда а потом са појачаним интересовањем, поред поузданих података, стварала се фама чије разне верзије спречавају да се утврди шта је стварно. У писана сведочанства Вожд улази споро и са много мање података од онога што би дало могућност да се више сазна. Појавио се нагло и по природи посла – као водећи човек – постао је недоступан. Они који су били око Вожда, обузети ратним невољама, нису се занимали за његову прошлост, а другима је било немогуће да му приђу. Чак и Петар Јокић, као Ђорђу врло близак човек пре устанка и кроз устанак командант његове гарде, довољно је далеко од места где се расправља и одлучује. И на његовом примеру најбоље се прати настанак слојевитости у српској војсци и губитак почетног „демократског“ карактера. Само неколико дана после Орашачке скупштине почиње други начин живота: „Ујутру нам наједанпут заповедише да идемо. А, већ куд? Не знамо…“.

Цео текст

И Вожду годи празна прича

Познато је да су мало где у трагању за жртвом Турци „промашили“. А управо се то десило при покушају да убију Црног Ђорђа. Кад је у питању сеча кнезова, која претходи избијању буне, сва пажња се усмерава на погубљења водећих људи и ван интересовања остаје понашање народа, и чему ће неку недељу касније говорити сами устаници у својој тужби руском изасланику Италинском: „Поплашисмо се, остависмо куће и огњишта, стоку: овце и волове и побегосмо у дубраве и у шуме… у зимње време кад велики број жена и деце наше помре које од студени под ведрим небом, а које од глади“.

Разне верзије о нападу, па и нападима на Вожда нису много блиске са логиком. По некима од њих он је на „нишану“ и кроз целу 1803. кад је било неколико покушаја. Из тога је већ произлазио његов посебан углед. Због неког сукоба Ђорђе је о Цветима 1803. наводно доспео у турски затвор одакле се ишчупао залагањем угледних људи из околине који су гарантовали за њега и уз то је морао да плати око четрнаест дуката, што је за оне прилике чинило мало богатство. Потом кад је дошла главна сеча Вожд је опет, али сада међу последњима, на удару, док је пре тога побијена маса људи скоро безопасних. Познато је да су мало где у трагању за жртвом Турци „промашили“: А управо се то десило при покушају да убију Црног Ђорђа.

Цео текст

„Приступање“ Вожда устанку

Потомци ће се касније расправљати око тога коме припада првенство и чији удео при почетку буне је већи, њихови преци су се понашали друкчије. Већина од њих не жели да прима на себе улогу зачетника побуне из страха због неуспеха а потом и освете. На питање о месту Црног Ђорђа током сече надовезује се и његов однос према самом почетку устанка. На први поглед то може да изгледа и сувишно, али није. По неодређеном утиску само по себи се подразумева да почетка буне не би могло бити без Ђорђа у водећој улози – десило се ипак друкчије.

Једна од епизода из дана непосредно пред почетак буне могла би да се назове „Недовршено орање“. Тополски субаша је позвао људе на орање ради сејања зоби. Било је то почетком фебруара. Из других извора познато је да је зима те године била блага што је омогућило обављање овог посла тако рано. Током рада дошло је до сукоба субаше и осталих орача који су хтели да заштите свог сународника и сапатника од самовоље. За оне прилике тако нешто је било незамисливо: „А то, дићи руку на турчина, била је ствар немогућна и помислити. Ибраим брже за пиштољ. Но људи наједном окну волове, па се склептају око њи двојице.“ Сукоб је значио прекид посла и разлаз орача. Они се више неће вратити да доврше орање пошто ће убрзо од ратара постати ратници. Према Петру Јокићу међу тим орачима налазе се зачетници буне кроз одлуку да запале субашин хан.

Цео текст

Споменик Вожду 1913–1916

Нико тада није очекивао толико кратку историју споменика, тако да и не постоје детаљнији фото–записи, те његов потпуни изглед каснијим нараштајима остаје непознат. Стога се заинтересовани морају ослонити на вербалне описе из ондашњих новина. При помену речи „споменик“ скоро редовно се јавља помисао на нешто што би требало да траје кроз неколико покољења. Споменик о коме ће овде бити речи „живео“ је само три године.

Стога ће се овде говорити колико о самом монументу, толико и о изузетности времена његовог откривања у поднебљу општег тријумфа народа и владалачке куће, а потом и о неуобичајено оштрим реакцијама које иду дотле да се чак тражи рушење споменика, што се никад у редовним околностима не чини. Смена династије 1903. и долазак куће Карађорђевића на власт поклопио се са временом стогодишњице ратовања Црног Ђорђа за очување из устанка настале нове српске државе. Време великог Вожда скопчано је са сталним војевањем скоро читаву деценију и стога не чуди да је обележавање спомена на тај период преузело Министарство војно. Да је у питању неуобичајена појава проценило би се и на основу састављеног конкурса за израду споменика. Пре би се рекло да је реч о занатском послу него настојању да се добије уметничко дело.

Цео текст